OBLAK

Prošlo je sve, ali dalje od mene otišlo nije.
Odlazim i vraćam se do poda spuštene glave,
jer me taj oblak uporno prati i oštro bije.
Sam sam ga stvorio, da bi došao do brave.

Moja jurnjava ostavljala je crne boje trag,
bio je iza mene, ali se peo gore da obitava.
Da postane oblak velik i to nimalo drag,
da zaboravim kakvo me to Sunce obasjava.

Znam da je potrebno neko duže vreme,
da bi se on sklonio sa neba iznad moje glave.
Ali da li bi on nestao da ja nisam sve shvatio,
da nisam taj crni trag počeo bojiti u belo?

Krivo mi je, jer sve sam oko sebe izneverio,
bio sam isuviše odvažan u svom ludilu.
Mislio sam moj svet je najveći i sa njim ja,
a sebe sam najviše izneverio u tom bunilu.

No, nije to kraj sveta, niti poslednji metak,
sad znam da je to oblak koji se može oterati,
samo snagom volje moje, tu je novi početak.
I, na miru, kao dete, ponovo se mogu radovati.