NIJE BILO ZA MENE

Nije bila za mene bilo koja škola,
fudbalska lopta, guranje u redu,
od glavnih mangupa pravljenje idola,
odgovaranje drekom na dreku.

I kad sam davao gol to nije bilo za mene,
nije se tresla mreža s upecanim ribama.
To je bilo zbog njih da bi mi sišli s vrata,
da bi na miru išao kući sporednim ulicama.

Nisu bile za mene ni školske igranke,
jer tamo su bile curice, te bajke daleke.
Nikom za njih govorio nisam, čak ni pogledom,
čak ni sebi u neprospavanim noćima zbog njih.

Onda sam odrastao, ali ni tamo ništa našao nisam.
Tražio sam sebe po ulicama, odrazima u izlogu,
nedosanjanim snovima, dalekim zemljama,
prestupnim godinama, izmišljenom Bogu.

Obećavao sam ocu da ću završiti studije.
I zato sam zauvek odleteo s te piste zaricanja,
zato što ne znam šta to sutra u sebi krije;
zato što u meni bude žal mnoga sećanja.

Eto, kad pogledam unazad ništa nije bilo za mene,
a jedina nit, jedina vlas moje još guste kose
koju vetar diže sa moje zbunjene glave
bili su ti novi počeci izjutra s kapljicom rose…