NAPISAO BIH

Napisao bih pesmu,
o tome kako sam imao
devetnaest godina,
ona malo manje.
Kako sam je posmatrao,
kako sam je posmatrao…
njene krupne crne oči,
prefinjen hod,
al’ na pogrešnu obalu
bio je nasukan moj brod.
Ponekad je presrela pogled moj,
ponekad kad bi me na ulici u prolazu srela,
nasmejala bi mi se razdragano,
i ja bih istog trena pocrveneo;
al’ ulepšala bi mi taj dan;
i kad bi se vratio kući
na nju bih samo mislio.
Nikad joj nisam rekao
koliko sam voleo da je posmatram,
koliko sam maštao o njoj…
Bilo kakve reči da joj uputim
bile su van domašaja.
moje ruke hrabrosti su bile kratke,
a grana njenog uha previsoka.
Napisao bih joj pesmu
da sam to znao.
Da sam samo to znao…
Ali, tad ništa ja nisam znao.
Ništa osim krišom iz ugla
da je samo posmatram.
Bilo je dana kad je malo falilo
da joj priđem
i kažem nešto lepo,
nešto tiho i tako nežno,
ali nisam…
Vraćao sam se onom ćošku
i ponovo sam posmatrao
njenu dugu, uvrnutu kosu,
njene rumene obraze,
koji su retko gledali u mom pravcu.
Onda su usledili dani,
oni dani koji su me podizali,
kad sam počeo planirati
svoje prve izgovorene reči njoj,
samo njoj;
kad sam pred ogledalom
nespretno vežbao te reči.
Bili su to dani
kad je ona otišla
zauvek iz ovog grada.
Trebalo mi je deset godina
i ova prazna i pusta noć
da je se iznenada setim;
i da napišem pesmu o njoj.