ISPAO SAM GLUP

Ispao mi je neki papirić iz zadnjeg džepa,
da nije prošao batak dobar ne bi to primetio.
Išao bih kući ruku praznih, bez cigle i crepa,
sav onako od kiše mokar, a ni to ne bi shvatio.

Ostale bi moje gluposti bez krova nad glavom,
onako veselo prokisle u dvorištu bi kukale.
Sutra kući kad sam pomešao kreč sa travom,
moj ludi pas je sav taj spanać pojeo. E, budale…

Počeo sam da gradim zamak toj deci mojoj,
dok me je pas čudno gledao i pogledom vređao.
Pevao sam slagajući cigle, ne zna im se broj,
verni drug je i mene i sve umetnički ispovraćao.

Ništa tu nisam mogao, sem da po krpu odem.
Da se pitam otkud trava i kreč idu zajedno?
Sa peskom i vodom možda bi to bio bedem,
sa tim bi to bilo dobro, sve to bi bilo jedno.

Kad sam se vratio da obrišem, sve je bilo srušeno.
Za tim ciglama gorke sam suze ronio dužući ih.
Moje najlepše gluposti, sve je bilo polomljeno.
A, ispod me je čekao izmet, onako topao, svež i tih.

To je osveta na kubni mog vernog druga, znam,
koji je ćutke iza ćoška moju nemoć posmatrao.
Odneo sam mu onaj spanać da mu nekako vratim.
Samo se plazio i pitao ko je ovde glup zapravo.