ČUVAM TE

Kroz ovu tmurnu stvarnost i svo sivilo oblaka,
predugo skupljanih iznad grada Novog Sada,
ja sam sve češće nailazio na tragove tvoga lika,
bezuslovnu nadu mog neposustalog jada.

Preko onih koje sam samo u prolazu ugledao,
one koje sam dodirnuo, poljubio i možda zavoleo,
do onih koje sam samo skriveno iza ćoška zamišljao,
ja sam samo gradio skicu tvog odrastanja u meni.

Ponekad u kasne sate sedim sam na obali Dunava,
I bude mi krivo jer, odjednom, nisi kraj mene te noći.
Svu krivicu svalim na samo sebe, jer do kraja nisam uspeo.
Uspeo izgraditi te, do prvog susreta sa tobom doći.

Zažmurim, na silu pokušavam i ne ide, ne ide…
da te tek tako kraj sebe stvorim i zadržim tu,
u ćorsokaku bilo kog Limana, bilo koje ulice.
Onako svu nevinu, izgubljenu i samo za mene čuvanu.

U noći koja neumitno traje ja na tebe mislim,
čuvam ti stolicu zelene boje ove sedmice puste,
na trećem spratu ulice Cara Dušana
na koju ćeš jednog dana kraj mene sesti.

Čuvam ja previše čudnih stvari samo za tebe
kao na primer čitavu zbirku pesama iz donje fioke,
ili mesto žene kojoj ću se sa posla nervozan vraćati,
i uprkos svemu tome, ja unapred samo čuvam te.