POČELO JE PADOM

Počelo je sve kao još jedna lagana,
nova sedmica u najavi, tmurna i izlizana
sa po kojim skrivenim i nesigurnim pogledom
da se odluta negde dalje od svega ovog.

Odjednom, počelo je da me peče iznutra.
Da lako zaboravljam na svoje sutra.
Sve ono što je preda mnom,
vedro nebo i ptica milion;
šarene i beskrajne prirode kroj,
spokojni i odsutni pogled moj.

Sve je to, tek tako, posivelo;
sve se to moje kukavički predalo,
ovom svetu koji su oni stvorili,
za koji su se tako hrabro borili.

Sve me njihovo izjeda i uništava,
zaboravljam kako je to biti svoj.
Ali, bez reči ne želim od pobeći,
još samo ovu ću im turu platiti.

Ne nazirem sledeći ponedeljak,
moj odlazak iz ovog, moj nestanak.
Kako me je sve više boleo njihov svet,
sve brže u meni je rastao neki moj cvet.
I kad sam povraćao po njemu zbog njih,
on je širio svoj miris onako opojan i tih.

Od svog izvora udaljuju se obale,
Preteško mi na jednoj, na drugoj prelako.
Nikad me nije bilo na sredini,
na toj večnoj i ravnodušnoj pučini.

I sve se to videlo na mom licu,
u padu niz previše strmu liticu,
zatvorio sam oči i počeo da sanjam.
Na jastuku njihovom, ja sam sanjao svoj san.