ONA JE DALEKO

Muva se igrala na mom ručnom satu.
Da ‘l sam kasno stigao svom bratu,
usamljenom vinogradu na kraju sela,
gde sam trebao biti odmah iza podneva?

Put me je odveo na drugu stranu,
sa starim prijateljima u novu kafanu.
I sve bi bilo dobro da čaša ne krije
ono za čim srce potajno, ali snažno bije.

U daljini proređeni oblaci kriju nju,
onako blistavu i lepršavu, dodira mekog.
Prepunu mašte za dane ispred sebe
dok me misao o njoj celog života grebe.

Hrabro mislim o njoj, stidljivo pišem o njoj,
a dani prolaze i brišu svih drugih znoj;
al’ ona gore tamo ostaje takva,
daleko, najdalje iznad svih oblaka.

Pa šta ako ovo lišće uzalud žuti?
Ako ništa od ovoga ona neće čuti?
I što je, eto, nikad upoznati neću?
Ne dam svoju beskrajnu nadu za sreću.