NIKAD I OPET

Sreo sam je na obali tamo nekog mora,
sunce je pržilo kao da nikad prestati neće.
Nosila je beli šešir, pogled dalekih gora
i osmeh koji se u životu samo jednom sreće.

Onda sam je sreo na terasi obrasloj u granje
sa nekim ljudima koji su pričali i nisu prestajali.
Njeno spokojno ćutanje i naizgled slušanje,
privuklo me je i zajedno smo negde nestali…

…tamo negde na onoj obali gde smo se sreli.
Uz zvuk nevidljivih noćnih morskih talasa
i tek po koje reči njene i reči moje smo odlutali.
Odlutali do novih visina, daleko od svih masa.

Ljubio sam je u tom zanosu mirisa morskih vala
i ona je pratila to kao da se nikad više sresti nećemo.
Bio je to dah samo jedne večeri i ona je to znala.
Sve se završavalo u tom nikad i sve je bilo izgubljeno.

Vratio sam se kući, svome kavezu kao rad,
sa tek po kojom mišlju o njoj i dalekom moru tom.
Mesecima sebe sam varao da verujem u reč – nikad,
i shvatio da je ono, možda, prepreka ka snu mom.

Podstiču me ljudi od kojih to baš i ne očekujem,
da zažmurim i uradim ono što zaista želim.
Tako i jednom na reči prijatelja da je pozovem,
oklevao nisam, od dve karte jednu da joj udelim.

Naviknut na poraze, bez nade i njenog kremena,
neočekivani njen pristanak me je poveo u noć.
Dubok i hladan dah lažno izgubljenog vremena
čekao je svoj tren kad ćemo jedno drugom doć’.

Pričala mi je o pustoj obali na koju beži svaki dan,
a ja sam slušao, slušao i verovao nisam ni u snu,
da neko tamo sanja moj komad neba, baš isti san.
I da taj neko nije daleko nego pored mene tu.

Kao i onda naš poljubac bio je nestvarno drag,
prekrivao je tamo neke mokre ulice, drveća razna.
Osmeh njen na meni opet je ostavio duboki trag.
Možda sam je sreo u vremenu koje za “nikad” ne zna…





Ponedeljak, 28. septembar 2015.