KAD POPIJEM KOJU

Kad malo popijem i setim se nje
tako me neka toplina oblije,
da zaboravim sva ona saplitanja,
sve one tragove svoje prošlosti
koji me od nje teraju daleko,
i najtišim glasom podmuklo viču:
beži od te, sumnjive i čudne žene!
Viču da ona ne može biti istinita;
odbijaju da je takvu prihvate.
Odjednom, ti glasovi zaboravljaju ko sam ja.
Zaboravljaju da me nazivaju
dobroćudnim čudakom i teškim idiotom;
vrećom ništavila i odlutalim nesrećnikom.
Sve te stvari koje čine mene,
ne tražim, a vidim u njoj.
I kako kad popijem da odem od nje?
Kako da odem od tih obraza
koje toliko želim dotaći,
ali to ne radim, jer su mi dodiri grubi.

I pomislim da ću pokvariti taj osmeh;
osmeh koji sam baš ja izmamio…
To je to prokletstvo pisane reči.
Kad ti je tu od nje praviš pesmu
i udaljiš je nesvesno od sebe,
a kad je daleko izmišljaš da je tu.
I ništa se između vas isprečiti ne može.
Reči me spajaju s njom,
reči me razdvajaju od nje.




Ponedeljak, 26. Oktobar 2015.