JAK

Da li sam ja tako jak čovek
kad ih se toliko dobro sećam,
i patim za njima,
al’ ne pišem o njima?
Kad mi izmame osmeh
iako ih već neko vreme nema?
Smejem se sa njima
kao da su tu kraj mene,
al’ odavno su otišli onim putem.
Ja ne puštam suzu,
čak i kad snažno krene.
Preusmerim tu
mutnu reku u beskrajno plavo more
koje su za sobom ostavili.
Da li me je ovo pisanje
toliko ojačalo
iako u njemu potajno
i s vremena na vreme
očajavam do iznemoglosti?
Patnje drugih nisu i moje patnje.
Ja patim kad sam najveseliji,
jer to mi je jedno od mnogobrojnih bekstva.
Ali kad drugi plaču,
mene nema u toj priči,
u toj reci suza.
Nekako sam onda prisebniji;
i dobijam snagu saznanja
da je život jedan
i da nastavim biti jak
kao što prividno sam sebi jesam.