IZLAZ

Klatno se ljulja.
Nečeg ima tako sigurnog
da se odjednom pretvori
u maglu jednog zbunjenog dana
i nestane.
Jednostavno nestane.
Samo misli ostanu;
Sećanje.
Vreme navikne čoveka
da ide dalje.
Neprimetno mu stvori,
naizgled, ljušturu otpornu
na sve bolne uspomene.
Očajnički smišljam
ove reči od kaše
da me ubede u bolje sutra.
Gde je izlaz?
Već je i mrak pao.
Sam sam
okovan hladnim zidinama
prethodnih šupljih dana.
I vazduh je suviše težak,
ali ni blizu koliko ja.
Tek po koji ne tako čist
zračak svetlosti dopire.
Budi zbunjeni tračak nade.
Davno izgubljene nade.
Ili vara?
Podmuklom zamkom
mami u još dublju provaliju.
Miris prepune deponije
briše svaku slutnju staze
koja izlazu vodi.