DOZIVAM TE

Gledam u bele oblake
kroz paučinu na prozoru čamca svog,
i dozivam te.
Da ‘l ovo prohladno
septembarsko popodne
namerno slika paukovu mrežu
svih mojih prepreka
koje sam sebi sam stvorio
u potrazi za tobom?
I sad te iz ove nedođije dozivam,
i vapim za tvojim prisustvom.
Kroz moju umornu glavu
prolazi mnogo, mnogo žena
kako bih stvorio jednu jedinu tebe.
Tebe koju još nisam ni upoznao.
Možda ni neću nikad.
Al’ iz dana u dan,
iz godine u godinu,
doslikavaću te njima,
tim, meni dalekim, pticama.
Dozivam te…
Dozivam te,
ali me nikada čuti nećeš;
ili, možda slučajno, hoćeš
jednoga dana
kad budem bio ko zna gde
i ko zna ko,
daleko, daleko odavde…

I ne mogu da te ne dozivam.
Ne mogu!
Moj čamac odavno stoji,
a i Tisa kao da je stala,
al’ ja plovim ka tebi.
Mnogo toga će me zaustavljati,
ali samo na tren.
Više od toga neće moći.
Dozivaću te rečima
samo meni razumljivim,
I tebi, nekako se nadam…
Pobeđivaću i poražavati sebe
na putu do tebe.
Drugi čamci i drugi ljudi
uporno će ovuda prolaziti,
novi dani će dolaziti,
a ja ću te tiho dozivati.
I jedne sumorne srede
više nećeš imati snage
da mi se ne javiš.