DNO

Nebo je za mene postalo suviše tmurno,
sa ovim bolom unutar ono je posivelo.
Ne uspevam podići glavu, ali guram dalje
kao što reka teče i kad led je prekrije.

Protiču moji osmesi, dragi ljudi, čuda prirode,
al’ ostaje ova surova bol, ona nikako da ode.
Dotakao sam dno koje me je snažno podsetilo
odakle sam došao i šta sam to davno bio.

Na zgnječenom jastuku moja suza spava,
sve ove godine sam bežao od sebe badava.
Da bi me sve na kraju tako lako stiglo,
panikom obuzelo, gubitkom vere sludelo.

I sve je to možda samo fitilj, povod neki
da bi otišao daleko odavde, u svet daleki.
Suza lagano suzu pristiže, moje danas ludi,
znam da će izjutra ova bol opet da me budi.