BEOGRADE

E, Beograde,
al’ te tvoja deca ne razumeju.
Uvek su u nekoj žurbi, čak i danas,
ove kišne septembarske subote.
Ne shvataju te tvoje teške zidine
oronulih zgrada starog grada,
u koje gledam s novobeogradske obale,
nedaleko od Brankovog mosta.
Ja, koji ti retko svraćam
i koji te, očigledno, ne poznajem dobro
već samo se katkad utapam
u posmatranje tebe
sa svim svojim pretpostavkama,
dok tvoja deca i dalje žure…
Možda te ona i najbolje razumeju
u toj pomahnitaloj trci sa posla do doma svog.
Pored mene na ovaj splav su seli momak i devojka,
I posmatraju te.
Možda očima većine, ili očima potpunih stranaca,
ili, pak, ovim mojim očima?
Ali, da li čovek mora išta tvoje razumeti
da bi ti se prepustio?
Uskoro će noć obaviti svojim šalom
ono malo pešaka na obali preko
I neću videti ništa
sem blještavih svetala automobila;
i prigušenih svetiljki
dok će Sava šutke upijati sve to.
Sve te svakojake poglede, trube i moju misao.
Naprasno, odjednom se osećam živ posle mnogo vremena.
Da li si to ti mene probudio, Beograde?
Daleki moj pastiru, daleka moja čežnjo.
Da li si me probudio da ti se češće javljam,
svraćam ti i ovako te posmatram
ovog dana kof su me putevi vodili na drugu stranu,
ali me ovde tebi doneli.
Duboko ti na svemu zavidim.

Kiša je prestala ima već neko vreme,
a primetio to nisam.
Uskoro ću poći i od tebe otići.
Na putu do stanice srešću mnogo devojaka
koje će zarobiti neke moje misli.
Na minut ili godinu.
Uvek će me nešto tebi vraćati.
Možda neka od tih devojaka,
možda ovo spokojno posmatranje Save i Starog grada…
svaka poseta tebi odiše nekim čudnim,
ali prijatnim uspomenama.
Da sam tvoje dete, verovatno, te ne bi ovako doživljavao.
I bio bih u tamo nekoj trci sa ostalom tvojom decom
za neko tamo parče tvoga neba.
Ako neko ikad stigne pogledati u tvoje moćno nebo.

Budi mi dobar, Beograde, do sledećeg viđenja.