ŽAOKA OSMEHA

Šta je seta?
Onaj sivi oblak
što ti zaklanja Sunce,
što te probada iznutra,
ali te do kraja
probosti ne može.
Jer,
dobro skriveni kutak tebe
zna da je taj oblak tu
da te natera
da više ceniš
ono Sunce
kog više nema.
I koje će se opet pojaviti
već narednog trena,
jer ćeš ti tako hteti.
I kad se to Sunce
ponovo pojavi iznad tvoje,
sluđene,
ali vedre glave,
videćeš oko sebe
sijaset novih,
nepoznatih stvari;
dobrih stvari…

Dok budeš šetala
ovim gradom
veseli žbun prolećnog cveća
će te zagrliti svojim
opojnim mirisom,
a iz njega će izleteti
jedna pčela zbunjena
suviše blistavim
osmehom tvojim,
i ubošće te,
ali te dugo boleti neće.
Zato što ćeš tada
dobro znati
kako od sebe oterati
misli tmurne.
Kad si najurila
onu setu
što te je iznutra
podmuklo grizla,
šta je onda za tebe
ova plitka, spoljna stvar
što je ljudi nazivaju
fizička bol?
I možda ja previse serem,
evo I bezobrazne reči koristim,
ovim lutanjem olovke
da bi ti odlutala
kad te stisne nešto tamo.
Možda ćeš
samo izvaditi
tu žaoku pčelinju
i nastaviti dalje.
Ali, makar ćeš znati
da postoje neki ljudi
koji od sebe budalu prave
da bi drugima
bilo malo bolje;
da bi izmamili
njihov prelepi,
šašavi osmeh
kao što je tvoj,
za kojim ovaj svet pati.