BAGREMI I KOŠMAR

Sedim sam sa košmarom u glavi,
a prokleta sparina okolo me davi.
Usred mog tako voljenog zelenila,
ja tražim malo lažnog rumenila.

Veliko ništavilo se dešava
I ne znam šta me sprečava,
da jebeni košmar od sebe oteram
ovim spokojem u koji često begam.

Desna mi noga cupka neprestano
dok je leva spokojna odavno;
Vrat od lutanja očiju ne boli,
lice mrštenju nikako da odoli.

Osećam pojavu povetarca nekog,
onako zalutalog i srca mekog.
Ne mrštim se više, nešto se menja,
cveta majsko cveće umesto kamenja.

I ko je sad isterao košmar taj?
Pita me ovaj bagremski raj.
Odgovoriti mu pakosno neću,
zaboraviću crnu košmarnu vreću.