Višnja

Višnja je prezrela, a paradajz još ne zri.
Sa posla, pogrbljen čovek prolazi kraj moje kuće.
Noći još nema, a već liči da će biti najlepša ikada.
Dolazi mi san na oči pre mraka,
još jutros sam osetio nagoveštaj značaja ovog dana.
Život me vodi…
Znam, a ne znam gde ću…
Ja kao zreo-nezreo čovek,
razmišljam i samo razmišljam…
Naposletku, načinjem poslednju flašu prošlogodišnjeg
soka od višnje.
I ne razblažujem vodom,
nego naginjem u svoje grlo,
onako presladak sok.
Osećam neprijatnost, ali pijem.
Zatim izlazim na ulicu,
berem prezrele višnje i bacam ih na put, gde će ih automobili
zgaziti,
jer ne mogu da ih gledam…