Vadse

Leto je. Tri sata posle podne je. Jens je stigao svojoj kući posle
napornog radnog dana. On je čovek koji živi sa ženom, Marijom i sinom,
Nilsom od pet godina u Vadseu. Vadse je gradić od pet hiljada
stanovnika koji se nalazi na krajnjem severu Norveške, tačnije
severoistoku, na manjem poluostrvu Varanger koji je deo velikog,
Skandinavskog poluostrva. Grad sa severa okružuju brda, a sa juga
Varangerski fjord. Klima je daleko blaža u odnosu na druga područja
slične geografske širine. Njihova kuća se nalazi na istočnom kraju
gradića i udaljena je nekoliko desetina metara od obale mora. Pomalo je
usamljena, jer je sledeća najbliža kuća udaljena zapadno stotinak
metara. Ostale kuće u gradiću se nalaze severozapadno na nekoliko
stotina metara. Sa južne strane kuće se nalazi terasa sa pogledom na
more… Nakon što je zagrlio ženu i sina, ručao umereno, odlazi na terasu.
Seda na svoju omiljenu stolicu. Tu nekad i po nekoliko sati dnevno
provodi. Pred njim je more. Pučina sa leve strane, ostrvo sa desne.
Početak odnosno kraj ostrva se nalazi naspram kuće na kilometar
udaljenosti i prostire se prema zapadu tako da je njegov pogled
podeljen ravnomerno na dva dela. Nekoliko fabrika se nalazi na tom
ostrvu koje je pomoću mosta povezano sa gradićem. Te fabrike velikim
delom doprinose kad se pogleda ka pučini da upravo tako izgleda, ali
nije. Pučina, kad nema dima iz fabrika i magle nije pučina nego se nazire
obala Finske. U veoma retkim letnjim jutrima jasno se vidi obala
susedne zemlje, što nije slučaj poslepodnevnih sati u bilo koje doba
godine… Iscrpljen, ponekad i zadrema na stolici, ali sad ne. Voli da gleda
u oba pravca, i prema dimnjacima fabrika na ostrvu i prema tzv pučini.
Pogledi se smenjuju shodno danima u nedelji. Radnim danima više
gleda prema moru, a vikendom kada fabrike ne rade prema ostrvu. Nije
on tako odlučio, nego jednostavno mu pogled tako odluta, a on mu se
prepusti. Ali uvek je nekako potajno priželjkivao da se dim skloni i da
vidi obalu Finske… Pošto je radni dan, predao se pogledu ka pučini više
nego pogledu ka ostrvu. More i umereni talasi mu pružaju pravi užitak
svakog poslepodneva radnog dana, delu dana koji služi za odmor od
posla. Jens često uz njih razmišlja o tome koliko je srećan. A srećan je,
jer ima krov nad glavom, ženu svog života i plod njihove ljubavi. Radi
kao poslovođa u luci i to je posao koji ne voli previše, ali sa
zadovoljstvom ga obavlja, jer zna da mu je on potreban da nastavi da
živi svoj san… Ništa ne može da pokvari ove trenutke njegove misli o
sreći. Svaki naredni trenutak samo ga još više ispunjava.

Njegovi poslepodnevni odmori na toj terasi ponekad traju čitavu jednu malu
večnost… Prilazi mu Marija i donosi dve kafe za njih dvoje. Seda na
stolicu pored njega. Zajedno gledaju ka moru i piju kafu. Često ne
pričaju mnogo dok zajedno sede, jer i ona podjednako uživa u toj tišini
njihove zajedničke sreće kao i on. Ona je vaspitačica u predškolskoj
ustanovi u Vadseu. Radno vreme joj je nešto kraće nego njegovo, taman
toliko da stigne da pokupi sina koji do tada bude kod njenih roditelja i
da napravi ručak za troje… Tu njihovu tišinu ona prekida i kaže mu da će
malo prileći, jer je boli glava i pomalo je umorna, ali pre toga će da vidi
šta radi dečak. Klimnuo je glavom u znak razumevanja i rekao joj da
pošalje dečaka kod njega kako joj ne bi smetao. Ubrzo dolazi mali Nils
do njega. Zagrlio ga je i pitao:

• Sine, šta želiš da radiš sada?
• Tata, hoću da se igram sa kucom.
• Važi, sine. Ali igraj se ispred terase kako bih te video, kao i
  uvek.
• Hoću, tata!
  
  Dečak je prišao i poljubio oca u obraz, veselo uzeo loptu i istrčao do psa
  da bi se s njim igrao. Taj pas kao štene je bio poklon za dečakov treći
  rođendan. Sad su obojica već porasli, pas malo više, i često se igraju u
  popodnevnim satima na obali mora. Jensov pogled sad nije na talasima
  i moru nego na nečemu što ga je još više ispunjava. Pred sobom na obali
  ima svog sina kako radosno sa psom trči za loptom. Njegovi trenuci
  apsolutne sreće dobijaju novi oblik, ali ne slabe nego samo jačaju.
  Posmatra tako nasmejano lice svog sina, tako radosne njegove trenutke
  i seća se kakva je to radost bila kada je on bio u tim godinama. Pomisli
  kakva je glupost bila izgubiti veru da čovek može više ikad biti srećan
  kao što je bio kad je bio dečak. Da se to dešava samo u detinjstvu, da su
  ostali pokušaji krojenja svoje sreće samo iluzija. Slatko se nasmeja na to
  i nastavi uživa u svojoj radosti kao dečak u svojoj igri s psom. Prošlo je
  skoro sat vremena, a dečak i pas ne gube ni trunku volje za igrom, a on
  ne sklanja pogled sa njih. Na terasu dolazi Marija i seda mu u krilo. Uz
  poljubac mu šapne da ju je glava prestala boleti i da se odmorila. U tom
  zagrljaju posmatraju šta se dešava na obali. Vrhunac popodneva, dana,
  godine, života… Nakon nekoliko minuta žena ga upita:
• Je l’ imaš nešto da radiš? Hoćeš li da ideš negde?
  Nakon nekoliko sekundi odgovara:
• Ostao bih večno u ovom raju, ali u trenutku kad si mi postavila
  pitanje, javila mi se iznenadna želja da odem negde. Recimo, u
  kafanu.
  
  Ona ga pomalo čudno pogleda, jer zna da veoma retko tamo ide i da
  pije samo u izuzetnim prilikama. Klimnu samo glavom u znak slaganja sa
  tim, a on doda:
• Neću dugo.
  
  Obukao je svoj kaput, jer bi kasnije moglo da zahladi. Uputio se ka
  kafani, ali ne zna kojoj. To će usput odlučiti. Posećivao je svega dve
  kafane i to jednu u blizini luke, a drugu u centru grada. U obe je retko
  odlazio. Uglavnom na kratko, sem u prilikama kad bi neko od saradnika
  postao otac ili nešto drugo proslavljao. Setio se da je u još jednoj bio
  sem te dve. Odlučio je da ode u tu u kojoj je do sada bio samo jednom i
  to pre nekoliko godina. Ušao je unutra, seo na kraj šanka i naslonio se
  na zid. Šank je imao zaobljene ivice da se gospoda željna hrabrosti i
  raspoloženja ne bi povredila. Nalazio se skoro od jednog zida do drugog,
  bilo je mesta samo za po jedan sto i stolice u oba ćoška i za po jednu
  šankersku stolicu za oba kraja šanka. Ostali stolovi i stolice su bili uz
  suprotan zid. U kafani je poprilična količina dima. Poručio je pivo. Dok
  čeka da mu konobarica donese, razgleda kafanu. U njoj se nalazi svega
  osam gostiju sem njega. Nikog ne poznaje. Za sredinom šanka sedi
  momak od oko dvadesetpet godina, neobrijan, neošišan i razbijenih
  prednjih zuba, ali pristojno obučen. Na drugom kraju šanka su tri čoveka
  od po četrdesetak godina, svaki sa kojim kilogramom viška i veselo
  nazdravljaju, čini se dugogodišnji prijatelji. U levom uglu preko puta
  šanka sede muž i žena, verovatno, tridesetih godina i oštro polemišu
  trudeći se da budu što manje primećeni. U drugom uglu preko puta
  šanka sedi sama devojka sa braon šeširom od oko blizu trideset godina i
  kao da čeka nekog, stalno gleda na sat. Sigurno čeka nekog, momka
  verovatno. Dva stola od nje, negde iza momka razbijenih zuba sedi
  momak, verovatno i najmlađi u kafani od oko dvadesetak godina, u
  sivom odelu sa košuljom i kravatom i čita novine. Gleda na sat ređe
  nego devojka sa braon šeširom, ali definitivno i on čeka nekog, možda
  prijatelja. U trenutku kad je završio sa osmatranjem okoline konobarica
  mu donosi piće. Zahvaljuje joj se. Gleda u kriglu piva. Seća se da je ovde
  sedeo isto sa kriglom piva pre sedam godina i odlučivao da li da se vrati
  u rodnu Dansku. A iz Danske je sasvim slučajno dospeo na krajnji sever
  Norveške. Živeo je sa roditeljima na jugu Danske, u mestu Legumkloster.
  
  Kao momak koji je tek na početku treće decenije svog života željan
  putovanja i traženja smisla svemu, odlučio je da prihvati poslovnu
  ponudu jednog prolaznika. Trebao je raditi na brodu, pa je otišao na
  krajnji sever Danske, u luku u mestu Hirtšals ,da se nađe sa svojim
  poslodavcem. Tri meseca je trebao da traje boravak na brodu za
  početak. Nakon par sati čekanja u restoranu u blizini luke gde su se
  trebali naći, otišao je da potraži firmu svog poslodavca. Nije mu mnogo
  trebalo da nađe. Ali u firmi nije bilo čoveka kojeg je tražio, niti bilo
  kakvih informacija o njemu, ustvari, taj čovek nikad nije tamo radio.
  Kroz glavu mu je proletelo da je svakakve poslove radio prethodnih
  meseci da bi uštedeo za ovo. Popriličnu svotu novca je dao tom
  prolazniku kako bi mu ovaj sredio posao na brodu. Uštinuo se nadajući
  da neće osetiti, da je ovo sve samo san. Shvatio je da je bio prevaren. Da
  mu je život po prvi put udario ozbiljan šamar. Izustio je:
• E, moj Jense, idiote navni…
  
  Duboko razočaran je izašao iz te firme. Nije znao šta da radi. Seo je na
  klupu koja se nalazila na samoj obali severnog mora. Gledao je u more.
  Nekoliko minuta ranije mu je bio toliko blizu, a sad je toliko daleko. Bio
  je očajan, jer se neće družiti s morem, s pučinom. Shvatio je da polako
  mora krenuti nazad. Dok je prolazio lukom našao je novčanik. U njemu
  su bili lična karta, vozačka dozvola, još neki drugi dokumenti i poprilična
  količina novca. Otprilike onolika za koliku je on bio prevaren. Prošlo mu
  je kroz glavu sve da baci, a novac da zadrži. Time bi nadoknadio sve ono
  što je izgubio, sav svoj trud, a i roditeljima bi rekao da su se stvari
  iskomplikovale i da je sve propalo, ali da mu je vraćen novac. Život mu
  vraća samo ono što je njegovo. Pri samoj pomisli na to obuzela ga je
  mučnina. Shvatio je da to ne može biti njegovo. Da je to trud drugog
  čoveka koji je možda kao i on naporno radio da bi stigao do svog mora.
  Odlučio je da pronađe vlasnika i vrati mu novčanik. Pregledao je ostale
  dokumente i saznao da vlasnik radi u onoj firmi gde je on tražio svog
  “poslodavca”. Ubrzo ga je našao i vratio ono što mu pripada. A novčanik
  je bio od brodara koji radi tegljaču čija je relacija, uglavnom, Danska-
  Norveška. Brodar je bio presrećan kad mu je vratio novčanik. Nije znao
  kako da mu se oduži i nakon jela, pića i malo boljeg međusobnog
  upoznavanja predloži mu da sa njim na brodu provede dve nedelje.
  Trebalo je da se vrate neki prazni kontejneri na krajnji sever Norveške.
  Razmišljao je nekoliko minuta. Da i ovaj brodar nije neki prevarant i da
  će samo biti iskorišćen. Ali video je iskrenost u njegovim očima.
  Prihvatio je. Svojima će reći da posao na brodu nije za njega. Da ga je
  samo more zanimalo, a ne posao na brodu i da je tu pogrešio. A nije
  pogrešio, pomagao je brodaru u sitnim poslovima na putu do tamo.
  
  Svidelo mu se. Pitao je brodara da li je moguće da se on zaposli kod
  njega u firmi i da radi na brodu kao on. Brodar je video ogromnu želju u
  njegovim očima i tužna srca odgovorio da to nije moguće, bar ne u
  skorije vreme. Na taj odgovor je na trenutak spustio pogled, a zatim
  pogledao ka moru. Pomalo je opet bio razočaran, ali počeo je shvata
  kako je život samo prestao da ga mazi. Nakon dve nedelje plovidbe, dok
  je brod pristajao u tu luku gde se i uputio, Jensove oči su radoznalo
  lutale obalom. Lutale su po kućama tog malog mesta, po brdu koje se tu
  nalazi, po svemu. To mesto se zvalo i zove se Vadse. Obuzeo ga je čudan
  osećaj, nalik onom kad je završio svoje školovanje i pravi život bio pred
  njim. Brod je pristao, ali on je i dalje žudno posmatrao okolinu. Uzbuđen
  je bio. Primetio je to brodar. Nakon što su prazni kontejneri istovareni,
  večerali su i otišli u kabinu na spavanje, jer sutra je vreme za utovar
  novih, punih kontejnera i povratak u Dansku. Te noći sanjao je da sedi
  na krovu svetionika i gleda u oblak koji zaklanja Sunce. Sivi oblak koji
  nikako se nije pomerao. U jednom trenutku ispred oblaka je proletela
  ptica koja je pogledala ka njemu i rekla mu nešto što nije nikako uspeo
  da čuje ili da pročita sa njenog kljuna. Ujutru kad se probudio, setio se
  sna i slatko se nasmejao. Posle utovara kontejnera sa brodarem je
  otišao u kafanu u kojoj danas sedi na piće. Dok su ispijali pivo, vidno
  zamišljen u sebe, pitao je brodara:
• Jesi li zadovoljan svojim životom?
  Brodar je odgovorio:
• U potpunosti.
  
  Nastavili su ispijati piće uz poneku šalu i blagi porast raspoloženja. Posle
  određenog vremena brodar mu je rekao da bi trebalo da krenu i polako
  se uputio ka vratima. Nije za njim krenuo, rekao je da bi ostao još minut
  sam sa sobom. Razumeo je to brodar, samo mu je prišao i šapnuo:
• Probaj nešto što ne liči na tebe, možda ćeš u tome pronaći sebe.
  Sedeo je tako sam sa sobom još nekoliko minuta. Ispio pivo i uputio se
  ka izlazu. Kad je zakoračio izvan kafane osetio je topao vetar koji dolazi
  sa juga, ali ovaj je bio drugačiji od svih prethodnih. Ovakav po prvi put
  doživljava, oseća. Od ovog vetra njegovo biće diše na trenutke punim
  plućima, pogled mu nikad ne beše širi. Pomislio je -kuća ga zove. Otišao
  je u luku. Zaustavio se kod broda i gledao netremice u brodara koji je
  izustio:
• Penji se. Moramo poći.
  Jens nije odgovarao, sleđen je stajao i dalje gledajući brodara u oči.
  Nakon te igre očiju, brodar je klimnuo glavom u znak odobravanja i
  prstom pokazao na malu kućicu u blizini. Brod je isplovio bez njega. On
  je otišao u tu kućicu. U njoj se nalazila kancelarija i čovek za radnim
  stolom. Čim je ušao čovek mu je rekao:
• Taj čovek koji je upravo isplovio ka Danskoj, je moj veliki prijatelj i
  rekao mi je ako dođe neki mladić nakon njegovog odlaska, da ga
  zaposlim u ovoj luci. To ću i da uradim, naravno, ako ti to želiš i
  ako si ti taj mladić.
  
  Potvrdno je klimnuo glavom. Nakon tri meseca je uzeo par dana
  slobodno da bi otišao kući u Dansku. Ispričao je roditeljima da je našao
  posao kakav je želeo i da u Vadseu vidi svoju budućnost. Složili su se.
  Posećivaće oni njega i on njih. Pola godine od onog dana kad je odlučio
  da uradi nešto što nije očekivao upoznao je Mariju, svoju buduću
  životnu saputnicu. Godinu dana kasnije venčali su se. Ubrzo i postali
  roditelji… Danas sećanje na tu odluku je toplije nego ikad. Kao da sedi u
  kupki posle napornog dana. Ustvari, ceo njegov život u poslednjih
  sedam godina je oaza spokojnosti. Dok je oživljavao svoja sećanja čaša
  se ispraznila. Pomisli da je vreme da krene, ali ne. Ipak odluči da ostane
  još malo. Želi da posmatra ljude oko sebe sa gledišta srećnog čoveka.
  Razgovarao bi s njima, ali to je isuviše lako. Želi da im se približi ne
  razgovarajući s njima. Možda je zato ušao u ovu kafanu? Sad se već
  polako gubi u mislima o njima. Konobarica mu donosi još jednu kriglu
  piva. Ona trojica sa drugog kraja šanka podižu čaše i gledaju u njega
  nazdravljajući. Uzvraća im. Pogled mu se zadržava na zamišljenom
  momku razbijenih zuba. Da li mu je i mladost tako razbijena? Pita se.
  Pristojno je obučen, ali mu je telo u rasulu, barem glava. Koja ga je
  nesreća skoro zadesila, pa ne mari za šišanje, brijanje i popravku zuba?
  Možda pre par godina nije doneo pravu odluku i sad eto ga tu gde je? Ali
  možda je srećan? Možda je ta spoljašnost samo zidina koja krije dvorac
  spokojnosti? U tim pitanjima koje postavlja sebi u vezi ovog mladića
  prekida ga muž koji sve bučnije raspravlja sa ženom. Pogledao je ka
  njemu. Razmišlja koji bi to problemi mogli biti u njihovoj raspravi. Ništa
  mu ne pada na pamet. Muž okreće pogled ka njemu. Sigurno je osetio
  da ga posmatra. Gledaju se par sekundi, zatim muž se okreće ponovo
  ženi. Sad je malo tiši u raspravi. A Jens nastavlja da pije svoje pivo i
  posmatra ljude. Okreće se ka devojci koja još uvek čeka momka. I dalje
  veoma često gleda na sat. Nervoznija je sve više. Da li je taj momak koga
  čeka zaslužuje kad ga toliko već čeka? Zašto ga čeka baš na ovakvom
  mestu? Zar ne postoje lepša mesta za takve stvari? Pita se… Ali onda se
  seti momka razbijenih zuba i pomisli da je možda ovo mesto otrcano
  samo u njegovim očima, da je ono u očima ovih ljudi u kafani mesto sa
  dušom. Da je ova devojka možda ovde provela svoje najsjajnije trenutke
  u svom dosadašnjem životu? Da je možda ovde već i zaprošena od
  strane momka i čeka ga da mu saopšti da je trudna? Svašta mu se mota
  po glavi… Prebacuje se na najmlađeg u kafani, koji takođe još uvek sam
  sedi. Odelo i kravata izbijaju oči. Tako lepo obučen i doteran izgleda kao
  da je spreman na velika vrata u život da uđe. Momak povremeno baca
  pogled ka samoj devojci, ali ne usuđuje se da joj priđe. Možda misli da
  nema šanse kod starije i zrelije devojke? Možda mu njen braon šešir
  smeta? Možda na prilaženje nije ni pomislio? Možda samo čeka drugara
  da popiju malo, pa da zajedno odu na matursko veče? Pita se on
  ispijajući svoje drugo pivo. Prestaje na trenutke da misli o ljudima u
  kafani. Uživa u gutljaju piva. Svestan je cele dužine putovanja jedne
  pivske kapi od usne od želudca. U toj zanesenosti prekida ga ponovo sve
  bučnija rasprava muža i žene. Ponovo gleda ka mužu, a ovaj ka njemu. U
  tom trenutku žena odlazi u wc. Ovoga puta muž ne skreće pogled nego
  netremice ustaje sa svoje stolice i kreće prema njemu za šank. On ga
  isto posmatra bez prestanka. Muž besno s obe ruke ga uhvati za kragnu
  kaputa, unese mu se u nepomično lice i reče:
• Čoveče, ne znam ko si, ali normalan nisi! Sediš tu sam s pivom,
  povremeno ti vidim blagi osmeh na licu dok gledaš u tu jebenu
  kriglu. Šta u njoj ima toliko zanimljivo?! Šta ima toliko zanimljivo
  u tome što ja i moja žena vodimo raspravu?!
  
  Dok mu je to muž govorio konobarica se uplašila, a momak razbijenih
  zuba je prišao da ih razdvoji. Svi su gledali u tom pravcu. Međutim on je
  rekao:
• Sve je u redu. Poznajemo se.
  
  Iako to nije bila istina, svi su poverovali i situacija se smirila. Muž je
  pustio njegov kaput i malo se udaljio. Stajao je metar udaljen, ali i dalje
  ne spuštajući pogled sa, za njega, tog stranca. Ostali su se vratili svojim
  aktivnostima. Zatim je odgovorio agresivnom mužu:
• Posmatram život. Njegove dobre i loše strane. Svaka loša ima
  svoju dobru i obrnuto. Jedna bez druge ne mogu. Zbog loše sam
  pre sedam godina ostao bez obećanog posla i sna za koji sam se
  žrtvovao, ali onda, pravo niotkuda, je naišla dobra strana te loše i
  dovela me mom neslućenom snu. Ne žalim ni za čim što sam do
  sad uradio u svom životu, jer ako je to bilo loše po mene ili druge
  sigurno je i bilo dobro za mene i njih u nekom drugom obliku. Od
  prvog dana kada sam napravio kuću na obali mora imam želju da
  vidim obalu Finske, ali je još nisam video zbog dima iz fabrika. Ali
  da nije tih fabrika, luka u kojoj radim ne bi postojala i ja ne bih
  živeo svoj san. Pošto nisam mogao da vidim suprotnu obalu
  gledao sam malo bliže,u talase, u more ispred svoje kuće i
  svakim danom sve više shvatao koliko imam i koliko sam, ustvari,
  srećan. Od dima u ovoj kafani ne vidim dobro. Svi ovi ljudi imaju
  svoju lošu stranu i u njoj dobru stranu. Pogledaj iz drugačijeg
  ugla sve svoje i videćeš mnogo toga što do sad nisi mogao. U to
  sam siguran. Živeli!
  
  Zbunjen, ali manje besan, muž se polako udaljava od njega bez reči sa
  čudnim pogledom. Zamišljen seda na svoje mesto i čeka ženu da se vrati
  iz wc-a… Videvši da je makar deo njegovih rečenica došao do, malopre,
  previše besnog muža ispija poslednje kapi iz krigle i polako kreće svojoj
  kući. Gradić je već obavio mrak i postalo je hladnije, ali on ne žuri.
  Svestan je svakog svog koraka, svakog svog uzdisaja i izdisaja oštrog
  vazduha. Greje ga njegova svest o svojoj krajnje dubokoj sreći. Izgubljen
  u mislima o svom raju ubrzo stiže kući. Dečak je već zaspao. Žena ga je
  čekala sa večerom. Zagrlio ju je i zajedno su večerali, zatim otišli na
  spavanje. U krevetu ona prekida tišinu i na uvo mu šapće:
• Trudna sam.
  
  Nije odgovorio ništa. Poljubio ju je i zagrlio. Tako zagrljeni su zaspali…
  Nekoliko minuta pre alarma za posao, budi ga lavež njihovog psa. Ustaje
  i odlazi na terasu da vidi šta se dešava. Pas je laje na more, a on uočava
  obalu Finske. Jasno vidljivu i stvarnu. Zbunjeno seda na stolicu i gubi se
  u prizoru pred sobom. Razmišlja o tome kako svaki čovek u svom životu
  donosi mnoštvo važnih odluka na putu do svog raja. Neki ga nikad i ne
  nađu. Njemu je bila potrebna samo jedna tako velika odluka i posle toga
  mu je ostalo samo da živi svoj san.