U ritmu moga svemira

Magla, pustoš i misli slobodne.
U daljini skakutale su srne
zalutalog kutka divljine u meni.
Shvatih pravo niotkuda da sam se
popeo na zemljani krov ovog brega,
podnožje mog početka.
Odavde sve počinje,
ali nigde se ne završava.
Traje, traje, traje…
Srne su i dalje maglom skakutale,
pogled mi mamile.
Ruke nikad kraće nisu izgledale,
ali oči su sve to mazale
mudrom bojom odsutnosti od svega drugog.
Svega dobro poznatog i svega svršenog,
jer, za mene, sve poznato je i svršeno.
Zamakle su srne
za predivne vojvođanske talase brega ovog,
vetar s juga šamarao je muški,
a mrzovoljni sever je morao
primiti sebi moj pogled strani.
Daleki, usamljeni žbun je krio nešto.
Vetar, ogromni i hrabri mu pomoćnik,
naspram malog plamička radoznalosti oka mog.
Kao što pesnik rukama dotiče nebo
ugledao sam nebeski skok iz onog žbuna.
Usamljena srna skakutala je u ritmu mog svemira,
drugačije od onih sa juga
da su sve one postale bleda senka prošlosti.
Sever i jug su zamenili svoja teška mesta,
ali magle više nije bilo.
Sem novembarskih hladnih dana
i svežeg jesenjeg oranja,
ostalo je još nešto.
Nešto što je tek počelo,
nešto što će tek da traje i traje.
Ples jedne srne u oku svemira mog.
Kad je i ona zamakla za talase brega,
preda mnom je lebdelo njeno skakutanje.
Nije lebdelo, lebdi i dalje.
Lebdi, vrišti, leti mesecima, godinama, večnostima mojim.
U ritmu moga svemira.