Slikar koji nije znao da crta

Kao begunac od maglovitih meseci i vetrovitih dana, sedeo sam u kafani,
onako rđav, pio sam i mislio kako uzaludno prolaze dani.
Prošla si pored i misli su počele da se množe,
od tebe i osmeha tvog se pobeći ne može.

Kroz prozor gledam ono parče betona, gde prođoše koraci tvoji.
Tragove, što su vidljivi samo meni i mojoj olovci u sivoj boji.
Nedaleko od njih su male barice, nekih tuđih tragova na cesti,
i one brzo ispare, kao prolaznici koje nikad više neću sresti.

Ali ne ide mi crtanje, to nikad ne beše onaj pravi zanat moj.
Bolje mi je samo misliti o tebi, pamtiti svaki laki pokret tvoj.
Drugima mnogo bolje ide to obično crtanje,
meni najbolje ćutanje i skriveno maštanje.

Odjednom sam na dnu okeana, zarobljen u podmornici mašte, o nama.
Izranja ona sve više, što je ovi dani potiskuju ka mračnim dubinama.
U tebi se vešto krije kutak mali, koji katkad na nas pomisli.
Da, na nas. Iako se mi još nismo desili.

Naš svet čeka na nas, ovako razdvojene,
dok ti prolaziš u kaputu svom ulicama daleko od mene.
Neko ko je najbliži tome da me razume i moju kosu sve bleđu,
sada ćoškovima daleko ne da vetru prelepu svoju kosu smeđu.

Sledeći put, kad prođeš ispucalom cestom kraj ove stare kafane,
zagledaj se u ogromni i zamagljeni prozor sa glavne strane.
Videćeš svet koji krišom crtam samo za nas dvoje,
i kad shvatiš da ne znam crtati, maštom svojom mu dodaj boje.