Neću da bežim

Osećam se sasvim prijatno u svojoj sobi.
Sam sa nenameštenim krevetom, upaljenim televizorom,
ali sa ugašenim tonom
i sa muzikom, sa slušalicama u ušima.
Pored onolikih zvučnika od kompjutera,
ja stavio slušalice?
Obozavam to!
Osećam se prijatno i u ovim svojim godinama.
Ni tamo ni ovamo, one mi govore.
Detinjstvo daleko iza, starost ni na vidiku.
Samo po koje saosećanje,
kad neki starac zatreperi na tv ekranu, koji retko
pogledam.
Nije loše.

Možda je ovo taj međuprostor,
prostor koji potiskuju prošlost i budućnost?
Prosto zvan sadašnjost.
Da bežimo iz prošlosti ka budućnosti,
radeći bilo šta,
stvarajući nešto.
Ali ja ne osećam nikakav pritisak onog iza, niti onog
ispred.
Ovde sam sa zatvorenim vratima od predsoblja
i pritvorenim vratima terase.
Ne gledam kroz prozor šta ima napolju.

Znam da je sumrak,
i da ću drugi put želeti da vidim neke druge stvari.
Da li je još koja ptica pošteno izvršila veliku nuždu na
pločice ili
ogradu od terase…
Sad gledam u prašnjave knjige Iva Andrića na policama,
sliku Sigmunda Frojda, kao uspomenu iz njegovog muzeja
u Beču,
otvarač-privezak poklon od prijatelja iz Hamburga…
i razmišljam o tome kad bi ljudi videli šta radim i o čemu
pišem,
pomislili bi koliko je meni dosadno.
Ali, ovu njihovu dosadu ne bih menjao ni za šta.
Neću da bežim iz nje, barem ne večeras.