Mrak

Kao dim dogorele cigarete, dani su sve kraći,
noći traju i traju, dok ne istraju.
I kad svane, mrak je tu.
Osećam, skoro se od mene neće maći.

Kandže oštre s obe strane puta,
da pobegnem želim i ne želim.
Oklevam previše i ni sa kim ne delim,
taj mrak, koji me sve više guta.

Ali, mesecima sam znao!
Prokleto znao gde me vodilo,
suviše odvažno moje ludilo
i lažnog sunca zraci, koje sam brao.

U utrobi crnog pauka sam poklekao,
i teško dišem ovaj vazduh nesvarivog.
Čekam da me neko izvuče živog,
al’ i dalje ne prihvatam gde sam to pao.

Daleko od sebe, daleko od pogleda svog,
živim život nečiji, život tuđi.
Da bih izašao ne moram biti luđi,
samo svoj i opipati zidove mračnog zatvora ovog.

Negde je pravo sunce, negde je brava.
Tamo negde, negde ovde.
Naslućujem oko mene svugde,
ali hvata me san sunca i zelenih trava.

I tako nestajem, nestajem…
Nadomak svih odgovora mraka ovog,
u snu moje odsutnosti od svega svog,
u snu života svog, ja živeti prestajem.