Jesen oskudna

Ko zna koja je godina i jesen kasna,
Radim na benzinskoj pumpi sela moga.
Od kupaca ni traga ni glasa,
pa me samoća izjeda celoga.

Prolazi još jedan umoran dan
s maglom od jutra do mraka,
mene zamalo da uhvati san
u tišini poslepodneva, bez bistrog zraka.

Nebom plove tmurni, novembarski oblaci,
ne slutim Sunca sjaj, već samo krevet topao, mek.
Jedini zvuk su jednog skitnice koraci,
Blizu mene on prođe, a tako mi je dalek.

Mesecima zarobljena senka na mom licu,
duga, hladna zima na pomolu – ne slutim radost.
Zagledan u svet oko sebe zapazih neku pticu,
prolete pokraj mene kao moja mladost.

Opalo lišce, zemlja mrtva, svaka nedelja ista.
Proleća ni na vidiku, a ja ga tako silno čekam…
Čekam da priroda ponovo punim sjajem zablista,
novu mladost, novu zoru da upoznam…