Dve stotine sedamdeset i četiri pitanja

Da li je ovo pisanje opravdan razlog da ovako krivim kičmu
sedeći za kompjuterom po nekoliko sati dnevno? Da li će ono što je
napisano pomoći nekad nekom ako pročita? Baš me zanima koje će biti
poslednje pitanje i koliko će se razlikovati od prvog? Puštam pitanjima
da lutaju gde ona žele. Ne da mi se da postavim sledeće. Možda zato što
ceo dan sam tražio inspiraciju, a nigde je nisam našao? Op, eto ga
pitanje. Zašto sam toliko opterećen ovom knjigom dok ne pišem? Zašto
na nju svakim danom sve češće mislim? Da li ona menja uzbuđenja koja
nedostaju mom životu? A kad utonem u pisanje mnogo se prijatnije
osećam. Možda, ipak, zato pišem? A možda samo tražim one koji će
razumeti makar deo mene? A koji deo? Nokat na malom prstu moje
leve noge? Ili trepavicu koja mi je juče na semaforu otpala dok je
kamion prolazio pored mene? Pitanja lutaju, a ja se sve prijatnije
osećam. Lutaju svuda. Čekam sledeće. Gledam na stvari oko kompjutera
i tražim sledeće pitanje. Ugledao sam ključeve. Pretpostavljam da me
one vode do ovog pitanja: Hoće li ova pitanja imati svaka svoj odgovor ili
jedan zajednički? Da li ću uopšte tražiti odgovore na sva? Verovatno ne.
Suviše mi je lepo dok postavljam pitanja sebi, ljudima. A zašto sam
spomenuo reč “ljudi”? Oni će pomisliti da sam lud dok čitaju ovo. Teško
im je da razumeju da nas ima sedam milijardi. I da je sva svrha u tome
da trebamo biti različiti. Da ne težimo ka tome da se ugledamo jedni na
druge. Da se manje čudimo drugima što nisu kao mi. Eto, sad se ja
čudim onima što se čude drugima? Sad sam kao oni. Zahtevam da žive
kao ja. Ko sam ja da nešto namećem? Ma, samo hoću malo da skrenem
pažnju na neke druge tačke gledišta. Ko hoće nek prihvati makar i deo
ovoga. Ko neće ili ne razume, neće mu biti prvi put da je pročitao
glupost. To što smo svi različiti i što treba svako od nas da živi život na
svoj način nije razlog da ne pomažemo drugima i da dajemo savete,
poveravamo im se. Nego potrudimo se da manje osuđujemo druge što
nisu kao mi, da manje upravljamo tuđim životima…

Opet ponestalo pitanja.
Odlutao mozak za televizorom koji se, iako smanjen na najmanji
podeok, ipak, čuje. Gasim ga. Kičma počinje da boli. Ispravljam se koliko
mogu. Sad stolica škripi. Eto, stalno čoveku nešto smeta. Smeta mu
buka, smeta mu tišina. A šta mu ne smeta? Evo, ne smeta mi što sam se
upravo nasmejao. Da li je u smehu lek? Mnogi su rekli da jeste. Ajde
dobro. Da li sad ovde ima mesta polemici sa svim prethodnima koji su to
rekli? Smeh i jeste neka vrsta leka. Zaključujem da su u pravu, makar
delimično. Trideset minuta je iza ponoći. ‘Ajde da probam sa vremenom.
Šta je vreme? Zašto kad u kladionici igram da će biti malo golova na
utakmici, vreme tako sporo prolazi dok posmatram časovnik? A kad
igram da će biti puno golova, tako brzo lete kazaljke? A kad uživamo u
nekim trenucima nemamo predstavu koliko je vremena prošlo? Mislimo
na prošla, mislimo na buduća vremena, a neki će reći – živi u sadašnjosti.
Kako to? Zar to postoji? Ajde, da probam da živim u sadašnjosti na par
trenutaka. Orijentisaću se na jednu sekundu. Eto, nema sadašnjosti ili je
jedva primetna. Kad sam odlučio da se usresredim na tu jednu sekundu
ona je bila u skorijoj budućnosti. Kad je dospela u sadašnjost jedva da
sam je primetio, jer se već preselila u prošlost. Znači postoji sadašnjost.
Bili su u pravu, ali traje koliko i mrak usled treptaja oka. I kako sad da
živim u tom deliću? Kako da stojim na to malecnom komadiću kad
nosim broj patika četrdeset tri? Mogu jedino da se sećam prošlosti i da
planiram budućnost… Evo i realnog pitanja: Koliki sam, bre, filozof s
ovakvim pitanjima? Dokle ću sedeti i kriviti kičmu pre nego što se
opružim na krevet? A što mi se sve češće javlja pitanje krivljenja kičme?
Da li misao starosti kuca na vrata? E, pa to malo sutra. Još sam mlad i
neosedlan konj. Kako sam se nasmejao na tu reč tepanja sebi. Pedeset
minuta iza ponoći. Da li ja to ludim? Ah, dobro je. Čim postavljam takvo
pitanje znači da ne. A to sam zaključio, jer je neko nekad rekao: “Glupan
koji shvati da je glup, više nije glup.” Valjda se to i na ludake odnosi.


Evo ga sad kičmi se pridružilo sklapanje očiju. Sat vremena iza ponoći, toliko
i vremena pisanja, a meni se već spava. Aj, dobro, umoran sam. Ustao
sam jutro u osam. Ali moja pitanja sad imaju najveću inspiraciju. Kako to
da napustim?! Odlutaše mi misli. Ne mogu da ih sastavim. Mislim da je
vreme za krevet. Baš me zanima šta ću sanjati. Da li će me probuditi
neki san? Odavno nije. I ne mora. Nek ja ustanem odmoran, a posle
ćemo lako. Nema svrhe da navijam alarm radi posla. Ionako se budim
par minuta pre nego što zasvira. Tako već dve godine. Čudna stvar ta
navika. Iz podsvesti kreće ona svoje putovanje. Zašto me poslednjih
godina reč “podsvest” i njeno polje toliko zanima? Da možda ne
pokušavam da predvidim neki svoj neočekivani potez? Ili pokušavam da
razumem razna svoja dela i dela drugih ljudi? Možda su me psihološki
filmovi koje volim da gledam na to podstakli i otkrili mi da me
psihologija zanima? Sat i deset minuta iza ponoći. Vreme je za spavanje.
Ali stvarno. Dajem pitanjima da odahnu malo. Par sati ili dana, ali da
budu spremna kad pokucam na njihova vrata… Vraćam se pitanjima
posle dvadesetak sati. Neću više spominjati koliko je sati, da li me boli
kičma ili je pao neki meteor… Kad će proleće? Nije ni počela zima, ja
pitam kad će proleće. Zašto? Da se u proleće neću možda osećati
obnovljenim kao majka priroda? Otkud znam da se priroda oseća
obnovljenom? Možda samo tako izgleda? A ja svako novo proleće
godinu dana stariji, i sad ću ja da budem obnovljen? Pa, dobro možda ću
zavarati sebe i osećati se mlađim nekom novom metodom renoviranja
bića i uma. Šta ja pišem?! Bolje malo da se umijem… Vidim heftalicu.
Pitam se da li će pitanja biti pametnija ako zaheftam usta? A što bi to
radio kad ne pričam dok postavljam pitanja? Pa, dobro, možda će nešto
u meni eksplodirati i postaviti neka druga pitanja. A možda neću ja biti
taj koji će postaviti sledeće pitanje nego doctor? Zašto sam napisao
“doctor” a ne “doktor”? Nije bilo namerno. Jel ja to podsvesno želim da
bolje znam engleski jezik? A ako tako želim da bolje naučim engleski
jezik (koji znam solidno), jel to znači da ću jednog dana kositi engleski
travnjak ispred svoje kuće u Ipsviču? Da li je ovo sve pisanje neke
komedije? Mora da jeste. Na svako drugo pitanje se nasmejem.


Da se vratim na Ipsvič. Otkud ja tamo? To je bio prvi grad koji mi je pao na
pamet. I sad jel ja moram tamo da živim u budućnosti? Zašto mi nije
pao na pamet Mančester, grad iz kojeg je moj omiljeni fudbalski klub?
Šta ću uopšte u Engleskoj? Tamo kiša stalno pada. Možda me je privukla
reč trava tamo? Možda njihova tradicija? Tradicija? Pa svi imaju neku
tradiciju. Englezi piju čaj u pet popodne i ja sad moram tamo da živim i
da pijem njihov čaj? Ma, odoh ja iz Engleske. Gde ću? Na wc šolju, ipak.
Da oteram ove gluposti niz cevovod. A šta ako pukne cevovod i one
iscure kod neke škole? Hoće li učitelji reći deci – “E, deco, kad odrastete
nemojte da vam ovo budu rezultati bilo kog vašeg rada”? Pala noć,
potok žubori. Pa odakle potok usred Vojvodine? A, da! Malopre je bio
cevovod u pitanju, pa sam verovatno podsvesno pomislio na nešto
suprotno i lepše. Bogme, lep potok, i pitak… Telefon je pored mene. Sad
ću lupiti neki lokalni broj i zatražiti osobu sa imenom koje mi prvo padne
na pamet dok telefon bude zvonio. Odzvonio je tri puta, javio se ženski
glas tridesetih godina. Naravno, nije tamo bilo nikakvog gospodina
Marka koji mi je pao na pamet. E, pa, gosn Marko, žao mi je što ne živiš
tamo i što se nismo čuli. Hteo sam da ti kažem da te upravo spominjem
u svojoj knjizi. Zamalo da postaneš popularan. Ovo nasumično okretanje
telefonskog broja ne priliči momku u mojim godinama. A šta priliči? Ne
znam. Zaboravio sam priručnik koji zna šta se tačno radi i u kojim
godinama, a šta se ne sme u mojim. Ostao mi na šalteru ustanove
“Udruženje normalnih građana koji vode normalne živote”… Odavno
nisam čuo tamburu. Čekaj! Pa, čuo sam je pre desetak dana. A pre tih
deset dana je davno nisam čuo. Još od letos, a sad je sredina Novembra.


Godio mi je njen zvuk. Oraspoloži me uvek. Ali zašto se ne setih odmah
da sam je skoro čuo? Možda zato što sam požurio da napišem nešto,
bilo šta? Lupkam nogama o pod. Pokušavam da imitiram melodiju jedne
tamburaške pesme. Nemoguće. Nikad nisam imao smisao za sviranje i
pevanje. Batalim… Zašto petao kukuriče? Da, da, da! Da probudi
kokoške da kljucaju zrno da bih posle mogao na njih da naskoči, bla, bla,
bla… Setih se zašto! Pa, čovek kad ustane zeva samo što se to slabije
čuje, a ostale radnje su u suštini iste kao i kod kokošaka. Svi zevamo,
kljucamo i kenjamo od jutra do mraka. Eto, sve životinje zevaju, možda.
Zašto sam upravo pomislio da će se ženski rod možda ovim uvrediti?
Komedija. Kome ona može da naškodi? Nek se glave razbijaju o tome da
li sam ovo sve ozbiljno mislio ili ne… Gledam kroz prozor i brojim zvezde.
Koliko ih samo ima. Stigoh do treće i zabrojao se. Ode misao na
suprotnu stranu. Zalepila se za zemlju. Da li samo na planeti Zemlji
postoji život? Možda postoji i na ovoj čestici prašine na mom stolu koju
ne vidim? Možda je i tamo ceo jedan svet? A možda smo mi isto toliko
nevidljiva čestica za neki veći svet? Zasvrbelo me. Glava me zasvrbela.
Počešao sam se i bolje mi je. Opet lupkam nogama o pod. Ali ovog puta
mi ritam liči na konjski trk. Pa, ako ustanem i potrčim možda i bude pravi
galop jednog konja… Zašto ne volim slatko? Zašto ga slabo jedem? Zašto
se tokom spavanja mnogo puta okrećem? Nema veze sa slatkišima,
sigurno… Zatišje. Pitanja ni na vidiku, a gde je dve stotine sedamdeset i
četvrto… Gledam jesu li mi čisti nokti. Mogu proći tehnički. I ostali
delovi tela bi mogli preko veze proći isti pregled, ali za mozak nisam
siguran. Ali on bi trebao da je najsposobniji. On zapoveda svima
ostalima, a ne vidi ništa. Zatvoren je u jednoj maloj lopti, okružen tvrdim
zidovima. Kako to? Mora da svi ostali igraju dvostruku igru. Da su i
špijuni, pa šalju informacije, i robovi koji moraju da izvrše njegove
naredbe. Pitam se koliko je rečenica u kojima red reči nije u redu? Koliko
je znakova na pogrešnom mestu ili fali? U koliko sati i minuta će sutra
svanuti? Razmišljam o zahvalnosti. Zašto mi se često dešava kad god
nešto uradim pomislim na zahvalnost? Da li sam ja toliko sebičan?


Ili možda zato što sam pročitao ono “Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi
odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao nego prodao.” ? Toliko
me to opterećuje i pitam se – da li sam stvarno svaki put prodavao?
Možda samo volim da tumačim postupke i tražim njihov koren, jer
nemam pametnija posla? A možda je ta reč “zahvalnost” samo početna
stanica ka novim rečima koje ću da tumačim, ka novim stvarima koje će
me učiniti većim filozofom nego što trenutno jesam?… Da li je ispravno
što sam nakon par meseci pisanja ove knjige zacrtao sebi vremenski
period za koji bi trebalo da je završim, jer se mnogo odužilo? Pročitao
sam u jednoj knjizi da je za ostvarenje nekog cilja pogodan pritisak tj.
stvaranje pozitivnog pritiska u vidu davanja vremenskog perioda za
njegovo ostvarenje. Da li je datum koji sam zacrtao taj pozitivan
pritisak? Verujem da jeste, i držim ga se. Zašto na većinu ovih pitanja ne
dajem neki svoj odgovor? Možda zato da bi onaj ko pročita pokušao sam
da da odgovor ako ga pitanje zainteresuje? Zašto stavljam tri tačke kad
hoću da pređem na pitanja koja nemaju veze sa prethodnim? Kud me
vode ova pitanja? Da li u njima pokušavam da pronađem svoju svrhu u
svetu? Da li kroz njih tragam za onim što ni sam ne znam šta je? Zašto
uvek ovako odlutam u nešto što ni sam ne znam na pravi način da
izrazim? Zašto često u knjizi spominjem reč “mašta”? Možda zato što se
još nisam oslobodio te navike iz detinjstva kojoj sam se često predavao?
A šta je tu loše kad jedan čovek mašta? Svako je to nekad negde radio u
manjim ili većim količinama, ali mnogi odbijaju to da priznaju… Zašto
pomišljam da sve češće na ulici susrećem robote umesto ljudi? Zašto mi
se sve češće javlja ta misao da mnogi žive mehaničke živote? Da su upali
u to korito u kom svi “moraju” isto da plivaju? Možda sam i ja među
njima? “Nek komšiji crkne krava” – fraza koja većini služi, a kunu se da
to ne rade. Najbolje i najlakše bi bilo da se svi međusobno poubijamo.
To će sve rešiti. Ne! To neće ništa rešiti. Opet će ljudski rod nastati u
ovom ili onom vidu i opet će se doći do toga da se poubijamo. A to je
najgluplje rešenje i nikako nije najbolje i najlakše. Pogotovo nije
najlakše, jer ima i onih koji ne bi drugom ljudskom biću otrovali kravu.


Doduše, njih bi oni drugi oterali u provaliju. I kad bi na kraju ostao svega
jedan onaj kojem nije bio problem rešiti se drugog čoveka, onda bi
shvatio sve. Ali već bi bilo kasno i presudio bi tom jedinom koji je ostao,
sebi… Odakle mi snage da pričam o drugima? Je l’ to meni kipi u glavi od
drugih koje se trudim da ne primećujem? Njih, čiju pohlepu i
iskvarenost gledam svaki dan? Osećam bes u ovim poslednjim slovima.
Dobro je, nek tu i ostane… Dovraga! Eto, ljudi mi oteraše inspiraciju za
pitanja… Čuo sam ili negde pročitao: “ E, bože, danas svako piše knjigu.
Gde ide ovaj svet?” To je neko rekao ili napisao usled toga što je neka
javna osoba koja nije na baš sjajnom glasu napisala i izdala knjigu. A ja
se pitam – Zašto ne bi svako ko oseća potrebu da nešto kaže drugima,
napisao knjigu? Pa nek se i obogati na svojim gresima. Njemu na dušu
ide. I dobar i loš nek napišu, svakom od nas može to koristiti. Mnogi
tako nešto osuđuju na osnovu onoga ko je tvorac, a da nisu ni pročitali.
Nisu ni pokušali da razumeju. Oni koji ne pišu nek shvate da oni koji pišu
imaju nešto u sebi što se tu ne može zadržati. Da ako ostane unutar njih
biva im svakim danom veći kamen spoticanja, truje ih. Moraju to
izbaciti. A ima i onih koji ne pišu da bi se lakše osećali nego samo
jednostavno žele nešto da kažu, nešto šta će pomoći drugima. To im je u
prirodi. Ne znam, možda je meni u prirodi da pišem? A, zašto bi onda
bio alpinista koji je to postao da bi pobegao od pisanja? Poslednjih
meseci, a i godina predao sam se klasičnoj muzici. Zašto se mnogi čude
kad im kažem da volim da slušam Enia Morikonea? Tad mi misli napuste
ovaj svet. Ta muzika me ispunjava celog kao i pisanje ove knjige.
Klasična muzika zauzima sve veći prostor u mojim slobodnim satima.
Zašto neku situaciju u kojoj se drugi čovek nalazi, toliko želimo ili ne
želimo (osuđujemo)? Možda je odgovor- egoizam ? Možda zato što nije
naša? Da je naša bila bi “normalna” za “naše” prilike i ne bismo toliko
vapili za njom, odnosno bežali od nje… Možda sva ova pitanja nemaju
smisla? A možda je njihov smisao da budu besmislena? Sve se svodi na
isto. Sve se svodi na nulu. Ono što je odmor u vidu letovanja na moru za
radnika na građevini, to je knjiga za zatvorenika u ćeliji. I konačno zašto
dve stotine sedamdeset i četiri pitanja?