Da li si ikad?

Da li si nekad dodirnula nebo
i osetila sve one, koji nisu tu,
sama stojeći usred atara, ne radeći apsolutno ništa
sem posmatranja horizonta oko sebe?

Da li si ikad odjednom bila ravnodušna na pragu velike
pobede,
pobede za koju si celu sebe dala?

Svet je išao drugim tokom,
a ti sve to jednostavno pustila.
Da li si se onda osećala pogrešnom?
Zalutalom u zagušljivoj šumi juga, a ti sa severa?
Ili nikad slobodnijom?

Da li si nekad poželela da si sama na svetu,
sama sa svojim mislima o nečemu
što samo ti, naizgled, razumeš?

Da li si ponekad gubila nadu,
svakim danom sve više izbledelu nadu da te niko nikad
neće razumeti?

Da li te katkad prati slutnja boljeg sutra i kako se boriš s
njom?

Da li si ikad razmišljala o ovome sličnom?
Kiša pada, ti ne znaš šta da radiš.
Hoćeš svašta, ali napolju pljušti.
Hoćeš da prošetaš svog novog ljubimca,
da raširiš tek oprani veš na štrik,
da pitaš zvezdu padalicu gde ti je sad budući dragi i šta
radi…
Tek sutradan ćeš to moći.
Sunce će biti na nebu bez ijednog oblaka,
veče će imati daleko najlepši šareni prekrivač u ovom zalutalom
veku,
ali ti ćeš nešto drugo hteti.
Možda onu kišu od juče i zatvorenost u svojoj sobi,
daleko, daleko od svega?
Da li si ikad o nečemu sličnom razmišljala?

Da si nekad nešto od svega ovoga prepoznala
u tih hiljadu univerzuma koje si do sada posetila?

Da li su ti pitanja ikad bila važnija od odgovora?

Od početka do kraja sve se promenilo,
i vratilo se na isto,
nalik na ono odakle si krenula,
odakle si počela.
Da li si osetila tu ironiju,
ovih uzdrmanih dana, koje nikako nisi očekivala?

Da li si ikada sanjala o nekome ko sanja o tebi?

U danima koji su bili toliko oblačni,
ti si jedva čekala noći i zvezde.
Da li su ti ikad te zvezdane noći zamenile misli o meni
kao što moje zvezde boje beskrajno nebo pitanjima o tebi?