Čovek koji prelazi most

Popeo se on na most od svoga danas, da bi krenuo ka svome
sutra, pokušavajući da ostavi svoje juče iza sebe. Njegovo juče je
sačinjeno od svog prethodnog života koji je hteo da napusti. Da
zaboravi. Živeo je kako su drugi hteli. Jesu mu oni želeli sve najbolje, ali
u tome je bio problem. Njihovo najbolje i njegovo se nije poklapalo.
Imao je jednog zatvorenika u sebi. Maštu… Na njemu je bilo sve novo,
braon kaput, sivo-crne pantalone, braon duboke cipele. Svu staru odeću
je ostavio zauvek. Ništa nije poneo sa sobom sem sebe i svoje odluke da
pređe most. Dan je bio tmuran i suviše tih. Nikog nije bilo na mostu.
Nikog nije bilo ni na reci. Druga strana obale reke je bila suviše daleko i
nevidljiva od magle. Polako se uputio ka drugoj strani. Koraci su mu u
početku bili sitni i nečujni, a svakim metrom kojim je bio bliži suprotnoj
strani, bivali su sve krupniji i odzvanjali su. Povremeno se zaustavljao,
okretao i zagledao u onu stranu onako jasnu, sigurnu i nepromenljivu
koju je ostavljao iza sebe. Svakih par metara javlja bi mu se sumnja da li
je ispravno ovo što radi, ali bi nesiguran u odgovore vezane za njegovo
juče, ipak, nastavljao dalje. Na trećini svog puta naišao je na znak da se
na mostu vrše radovi na njegovoj, desnoj strani, morao je da izađe na
kolovoz i oprezno pogleda da li ima neko vozilo u blizini. Nije bilo nikog i
mogao je da zaobiđe tih desetak metara na kojim su se vršile popravke
pešačke staze. Ali morao je da bude brz, jer magla nije pružala
bezbednu vidljivost. Uspeo je, nikog i dalje nije bilo na tom delu mosta,
brzo se vratio na svoj predodređeni deo puta i slobodnim koracima
nastavio dalje. Nije se okretao nazad. Bila je to mala prepreka nalik onoj
kad deca u školi naučena pisati slova, počnu sklapati svoje prve reči…
Kako se bližio polovini puta, kiša je počela da pada. Sve jače i krupnije
kapi su ga naterale da obuče kabanicu. Dok su se vodene kapi odbijale
od njegov oklop, on je morao da gleda samo u tih par metara ispred
sebe ne dižući glavu ka kraju mosta. Od velike količine kiše, nove cipele
su popustile i dozvolile da voda prodre u njih. Noge su mu bile mokre.


To je bio znak da ubrza svoj korak. Nije dugo trajao pljusak. Kako se
stišavala kiša, zvuk odbijanja kapi od kabanice se pretvarao u odjek rada
veoma snažnog brodskog motora. Radoznalost mu nije dala mira pa se u
trenutku zaustavio i nagnuo preko ogradu da vidi o kakvom brodu se
radi. Pogledao je dole ka reci, ali brod je bio ispod mosta, video je samo
vrtloge koje je za sobom to plovilo ostavljalo. Nije se predao, želeo je da
vidi brod. Skinuo je mokru i tešku kabanicu i bacio na pod. Okrenuo se
ka levoj strani mosta i na brzinu pogledao kolovoz, video da i dalje nema
vozila na vidiku i krenuo da pretrčava. Dok je hitao kad drugoj strani
,javila mu se na trenutak misao – kako je moguće da nikog do sad nije
sreo na mostu?! Niti jedan automobil, biciklistu, pešaka… Sve što je
sreo bili su magla, jak, kratkotrajni pljusak, neupotrebljiv deo pešačke
staze i brod koji nije ni video, samo čuo… Misao mu je prekinuta padom
na kolovoz. Suviše zagledan preko leve strane mosta, u nadi da će videti
brod, okliznuo se na praznu i pocepanu kesicu od kikirikija. Pao je na
leđa i udario potiljak. Ležao je neko vreme, jedva se pomerajući. Gledao
je izgubljeno u nebo. Pomislio je da ga je udario automobil i da je mrtav,
jer nije obraćao pažnju, obuzet onim brodom. Doživeo je pad, udarac na
svom putu onda kad mu želja za nečim nikad nije bila jača. Počeo je da
okreće glavu i shvatio da nije mrtav. Gledao je oko sebe i ugledao
izlizanu kesicu u kojoj je nekad davno bio svež kikiriki. Nije mu mnogo
vremena trebalo da shvati da se o nju okliznuo. Polako se pridigao,
pogledao oko sebe, nikog nigde i dalje nije bilo. Setio se broda.
Nesvesno ostavivši svoju kabanicu iza sebe i laganim koracima je krenuo
ka levoj ogradi mosta. Brod je već bio daleko. Naslućivao je samo odjek
rada njegovog motora. Nije bio mnogo razočaran što nije video kakav je
bio brod i ko je na njemu. Bio je u suštini zadovoljan što je preživeo.


Mogao ga je neko pregaziti zbog magle, dok je ležao. Vratio se na desnu
stranu mosta i pešačkom stazom nastavio dalje svoj put. Zamišljen
duboko ulazi u drugu polovinu svog puta. Setio se svoga juče i okrenuo
sa da opet pogleda nazad, ali magla i dužina mosta učinili su obalu
,odakle je krenuo, nejasnom i nesigurnom. Poželeo je da se vrati svom
prethodnom životu, jer njega dobro poznaje i ne može ga mnogo
iznenaditi. Rasla je u njemu misao da je ovo sve pogrešno i da nije na
pravom putu. Zastao je da razmisli i donese pravu odluku. Naslonio se
na ogradu i gledao u reku kako teče. Pomislio je kako reka jednom ne
stane da razmisli o svemu i možda ako to odluči, krene da teče nazad.
Ali znao je da reka, za razliku od čoveka, nema izbora, ne može da se
vrati nazad. Da ona ide samo napred praveći sebi put, oblikujući svoj tok
u jednom pravcu. Tim saznanjem pomislio je da iskoristi svoju
mogućnost izbora, uradi suprotno od reke i vrati se nazad, ali je shvatio
da je na njega upravo uticala ljudska potreba da se razlikuje od drugih,
da u ljudima proradi inat kad neko pokušava na njih da utiče. Ovoga
puta na njega je reka uticala, a on je hteo da se razlikuje od nje. Shvatio
je gde greši i odlučio da posluša reku, ne vraćajući se nazad. Odlučno je
krenuo napred. Magla je počela da se diže, sunčevi zraci su se sve više
probijali i čovek je mogao da vidi obalu ka kojoj se uputio. Nedaleko od
mosta na obali, video je malog dečaka koji se bori sa jednom pecaljkom.
Zastao je da bolje pogleda. Par metara iza dečaka nalazio se čovek i
posmatrao ga. Dečak nije nikako uspevao da zabaci pecaljku, čovek mu
je prišao i pokazivao kako treba. Prvi put su zajedno zabacili, drugi put je
dečak sam uspeo. Čoveku na mostu bilo je jasno da su to otac i sin. Otac
je učio sina da peca. Na desetak metara od njih majka je učila ćerku da
peče ribu u tiganju isto sa distance kao otac je posmatrala. Devojčica se
odjednom uhvatila za ruku, majka joj je odmah prišla da vidi šta joj je.


Mast je prsnula i opekla devojčicu, a majka joj je stavljala obloge sa
ledom da ublaži bol. Nekoliko trenutaka kasnije svi su seli za jedan sto i
jeli, pili i smejali se. Porodica na malom izletu, pomislio je čovek na
mostu. Nastavio je dalje vedriji i sigurniji da je doneo pravu odluku,
ohrabren prizorom koji je video na obali ka kojoj se uputio. Setio se da
je reka uticala na to da nastavi napred svojim putem i još jednom zastao
da je posmatra. Toliko toga nam mogu reći, na prvi pogled neme,
prirodne stvari. Malo više se nagnuo preko ograde i video na samoj
obali, delimično ispod mosta, napravljen košarkaški teren i dva momka
slične fizičke konstitucije kako igraju jedan protiv drugog. Čoveka je to
zainteresovalo i odlučio je da odgleda do kraja i vidi ko će biti pobednik.
Jedan momak je bio u beloj opremi, drugi u crvenoj. Izgledalo je da se
beli bolje snalazi i da ima sve pod kontrolom, da će on pobediti. Crveni
je gubio kontrolu nad igrom i sobom. Pri svom promašaju koji je trebao
biti lagan poen za njega, lopta se odbila od obruča, obojica su
istovremeno skočila i uhvatila loptu. Nekoliko sekundi su je zajedno
čvrsto držali i otimali jedan od drugog. Lopta je izletela iz ruku u aut.
Nisu marili za loptom nego su se gledali pravo u oči sa dozom besa. Beli
je blago odgurnuo crvenog, crveni je poludeo. Nije prošla sekunda,
udario je pesnicom belog delimično po glavi, delimično po rukama, jer
se ovaj refleksno počeo braniti. Beli je uzvratio na sličan način, isti
rezultat. Zatim je crveni celim telom nasrnuo na belog ali se ovaj
izmakao i samo odgurnuo crvenog na nekoliko metara od sebe. Gledali
su jedan drugog u oči nekoliko sekundi i spustili glave. Beli je otišao po
loptu, dao ju je crvenom, kao i znak da mogu nastave sa igrom. Čovek
na mostu je nemo posmatrao. I dalje kontrolu nad duelom je imao beli i
u jednom napadu je lagano prošao crvenog. Trebalo je to da bude
lagano polaganje. I bilo je, s tim da je crveni iz besa sa leđa gurnuo
mnogo jače nego, verovatno, ikad ranije u njihovim duelima. Videlo se
da je tu bio bes ne samo od tog dana, nego i bes iz prošlosti koji je
crveni skupljao u sebi, a nije trebao tu da se iskali. Beli je velikom
brzinom udario glavom u stub od koša i sručio se dole kao pokošen. Nije
se pomerao. Crveni je bio skamenjen na kratko vreme. Kad je shvatio šta
je uradio, uhvatio je belog za ruke dovukao do ivice i bacio u reku. Čovek
na mostu se zaprepastio, počeo je da trči kolovozom, da maše rukama i
viče ’’upomoć’’. Na mostu i na reci i dalje nikog. Setio se one porodice
na izletu i vratio se kod ograde da njima javi da zovu hitnu pomoć.


Međutim, kad je pogledao na mesto gde je bila porodica, nije bilo nikog,
samo prazna obala i drveće. Shvatio je da previše paniči. Udahnuo je
duboko par puta vazduh. Malo se smirio. Odlučio je da pogleda šta se
desilo sa belim igračem, je li mu možda kojim slučajem bilo bolje.
Nagnuo se preko ograde, međutim, nije bilo ni momka u belom ni
momka u crvenom kao ni košarkarkaškog terena. Čovek je bio
izbezumljen nekoliko narednih minuta, ništa mu nije bilo jasno. Kad je
malo došao sebi, seo je na ivicu pešačke staze i odlučio da još jednom
razmisli da li da ide dalje. Pomislio je da je moguće da od pada i udarca
u potiljak glave, počinju stvari da mu se priviđaju, da težak vazduh, glad,
iznemoglost idu samo tome u prilog. Onda je pomislio da sve to ima
veze sa njegovom podsvešću da sam sebi izmišlja znake koji bi mu
pomogli da odluči na koju stranu da ide. Da. Porodicu na izletu je
izmislio kako bi imao motiva da krene napred, ka nečemu vrednom
svake žrtve. Da. Momke koji igraju košarku je izmislio kako bi upozorio
sebe da je preko možda pakao i da treba da se vrati svome juče. Da je
brod izmislio i potrčao za njim kako bi najradije uskočio na njega i
pobegao od donošenja odluke, od svega… Jedino su reka i most bili
stvarni, a most je morao preći, ili na ovu ili na onu stranu. Odlučio je da
nastavi dalje, da se kreće napred, kao reka. Ponovo je poslušao reku.
Ovoga puta ne tako odlučan kao prošli put. Pridigao se i krenuo
bojažljivim koracima napred. Zamišljen bližio se kraju svog puta. Javio
mu se blagi osećaj nečeg neprepoznatljivog što dolazi. Jedna misao je
počela da mu se formira, ali to je prekinuto kad ga je odjednom
zasvrbela glava. Ono mesto koje je udareno pri padu. Počešao se i
osetio je nešto između prstiju da se migolji. Nije znao šta je to i
refleksno je skinuo sa glave. To je palo na ogradu i on je, opet refleksno,
udario po tome. Kad je sklonio šaku, bila je to razmazana gusenica.


Na trenutak mu je bilo žao, jer je znao da bi to jednog dana bio lep leptir.
Pokušao je da se seti one svoje misli od malo pre, ali nije uspeo, jer je
ona bila tek u razvoju, nije bila formirana, samo neki osećaj koji ju je
najavljivao. Nastavio je da korača. Sunce je već uveliko pržilo. Došao je
do samog kraja i na par metara od sebe ugledao ključ u staklenoj
providnoj kutiji kako visi na ogradi. Nije znao da li sme da razbije kutiju i
uzme ključ, šta taj ključ otvara, da li je uopšte namenjen njemu… Stajao
je neodlučan jedno vreme. Ponovo je pogledao prema reci. Odlučio je
razbije kutiju i uzme ključ. Verovatno će mu trebati. Ali pre nego što je
zakoračio i zamahnuo rukom da uzme kutiju i razbije o beton, morao je
još jednom da pogleda nazad. Pošto je Sunce pržilo mogao je jasno da
vidi put koji je prešao. Obalu sa koje je krenuo. Da po poslednji put
pogleda svoje juče. Da pogleda most koji je prešao, ne tako lako.
Okrenuo se lagano. Suprotna obala sada je imala neki, drugačiji značaj,
posmatrana ovako sa distance. Ono što je do pre neko vreme imalo u
sebi tone olova sad je bilo u obliku vazdušnog balona koji će da nestane
zauvek za horizontom iza njega. Pogled je polako prelazio sa obale na
most i mesto odakle je pošao. Na tom mestu stajao je jedan čovek u
kaputu sa dva kofera u rukama. Otkud sad odjednom, na mostu živo
biće?! Pomislio je. Sad kad je trebalo da napravi poslednji korak ka
svome sutra. Polako je krenuo nazad da jasnije pogleda šta on to nosi i
ko bi to mogao biti. Možda neko koga poznaje, ili neko ko ima kod sebe
odgovore na mnoštvo njegovih pitanja. Ubrzavao je iz koraka u korak.
Obišao je s oprezom ono mesto gde se vrše radovi na pešačkoj stazi. I
dalje nijedan automobil nije bio na vidiku. Kako je svakim korakom bio
bliži tom čoveku, prvo na šta je obraćao pažnju, nije bilo njegovo lice,
nego odeća koja je bila slična, gotovo ista onoj koju je on imao na sebi.
Zastao je na par metara od čoveka. Video je da u rukama ne drži kofere
kao što je na prvi mah pomislio nego neke čudne torbe. One su u suštini
ličile na rance, ali nikad takve rance nije video do sad. Imale su umesto
kaiša za zakopčavanje, bravu. Taman kad mu je to postajalo čudno, setio
se ključa sa druge strane mosta. Morao je ključ biti od tih torbi.


Pomislio je. Kad je podigao pogled ka licu čoveka, prestravio se. Stajao je
nepomičan. Nepoznati čovek nije imao lice. Imao je kosu, vrat, ali lice
mu je bilo mutno bez naziranja očiju, usta, nosa, čela. Kao u košmarnim
snovima. Gledao je nem u njega. Posle par trenutaka, kad je došao sebi,
pitao ga je: Ko si ti? Nije bilo odgovora. Pomislio je da se njegova
podsvest igra sa njim i da nepotnati čovek nije stvaran, nego je tu da bi
mu dao neki znak. Tražio je taj znak. Primetio je da čovek ništa ne
poseduje različito od onoga što je imao na samom sebi, osim dve torbe i
cipela. Cipele su bile slične njegovim, ali neuporedivo dublje, sa
ogromnim đonom. Pomislio je kako je mogao da se kreće u njima do
sad. Verovatno su teške kao đavo. Ali prekinula ga je misao da je
nepoznati čovek možda plod njegove mašte, pa je odlučio da mu se
približi i dotakne ga kako bi se uverio jel stvaran. Lagano se primakao i
stavio ruku na čovekovo rame. Stvaran je bio, ali nije reagovao. Stajao je
telom okrenutim ka drugoj strani mosta držeći dve torbe. Lice mu je i
dalje bilo mutno… Sklonio je ruku sa njegovog ramena. Posle nekoliko
sekundi posmatranja te nepoznate osobe, vratio se traženju znaka koji
će mu reći šta dalje. Pogled mu se zaustavio na onim čudnim torbama.
Pomislio je da one moraju biti taj znak. Dok je posmatrao torbe
odjednom se začuo zvuk koji je dopirao sa druge strane mosta. Zvuk je
ličio na odjek crkvenog zvona, ali nije bio u potpunosti to. Imao je i u
sebi sličnost sa mnoštvom drugih zvukova. Pomalo je ličio i na zvuk koji
pravi brodska sirena, zvono koje nose krave na ispaši, sirena od
automobila i mnoge druge zvukove… Bio je to skup zvona koje je čovek
čuo nekad davno, ali nije mogao sve da prepozna. Okrenuo je glavu u
pravcu odakle je zvuk dopirao. Nije ničeg tamo bilo. Ponovo se okrenuo
ka nepoznatom čoveku i torbama u kojima je video znak. Odjednom
torbe nisu bile u rukama tog nepoznatog čoveka nego ispred njega, na
betonu pešačke staze. Iznenađen je time bio, ali ubrzo je shvatio da je
bio u pravu. Te torbe su znak. Pošto ide iz svoga juče ka svom sutra
shvatio je da je taj nepoznati čovek tu na most da bi mu stavio do znanja
da ne može tek tako da ostavi sve iza sebe. Da ne može da ode
neponevši makar delić svoje prošlosti. Da se ona nalazi u tim torbama.


Odlučio je! Poneće torbe sa sobom. Kad je pokušao da podigne jednu
od njih video da je mnogo teža nego što izgleda. Da neće biti moguće
poneti obe. Sad mu je bilo jasno da je njegova prošlost teža nego što je
mislio. Znao je da mora da odluči koju će da ponese. Da makar ima sa
sobom nešto od svoga juče. Počeo je da razmišlja koju će da ponese.
Torbe su bile identičnog izgleda, podjednake težine. Pomislio je da se u
jednoj nalaze njegova bolna iskustva kojih se nerado seća, ali koja će mu
biti od koristi u budućnosti. Da se u drugoj nalaze sva ona lepa sećanja,
ali da mu neće mnogo pomoći i da se od njih ne živi. Možda u njima nisu
uopšte bila sećanja. Hteo je da se vrati po onaj ključ i otkrije šta je u
torbama. Ali šta ako ključa nema? Šta ako dok ode po ključ nepoznati
čovek i torbe nestanu kao što su mnogo stvari na ovom putu nestajale?
Šta ako uopšte to nije ključ od tih torbi? Morao je poneti jednu torbu,
samo još nije znao koju. Dugo je razmišljao. Setio se reke. Odlučio je da
krene napred ne osvrćući se nazad. Nije poneo nijednu torbu. Polako se
udaljavao od nepoznatog čoveka ka suprotnoj strani. U početnu su mu
koraci bili usporeni i puni straha. Pogled mu je bio spušten i orijentisan
na svega par metar ispred sebe. Žalio je što nije poneo jednu od one
dve torbe. Plašio se da je pobegao od odluke koju da ponese. Nije znao
da je odluka da ne ponese nijednu bila možda i najteža. Pomislio je da
se vrati, ali se nije vratio. Koraci su mu bili sve ubrzaniji i odlučniji.


Podigao je pogled nastavljajući ka svome sutra. Počeo je da bledi osećaj
krivice da je pobegao od svoje prošlosti. Ali zato se i popeo na most i
uputio na ovaj put, da bi ostavio svoje juče iza sebe. Da bi krenuo u novi
život. Počeo je da trči. Svakim metrom bliže svome sutra pojavljivao se
širi osmeh na njegovom licu. Prešao je na kolovoz i njime nastavio da
trči kao malo dete majci u zagrljaj. Nijednog trenutka ,otkako je počeo
da trči, nije mu se javila potreba da se okrene i pogleda nazad. Gotovo
da je zaboravio na nepoznatog čoveka, dve torbe. Došao je do kraja
svog puta i bio je na par metara od one kutije sa ključem. Zaustavio se,
ali nije prestao da bude nasmejan. Uzeo je kutiju sa ključem i bacio što
je dalje mogao u reku. Nikad do tad nije osetio takvo olakšanje. Bio je
presrećan, ni sam ne znajući u potpunosti zašto. Nastavio je dalje. Dok
je silazio sa mosta, pomislio je koliko je bila teška njegova prošlost.
Koliki je problem bila na ovom putu i šta mu je sve radila. Sad je se sve
manje pamtio detalje svoga juče. Još jednom je pomislio na onu
staklenu kutiju s ključem i setio se priče koju mu je jedan čovek davno
ispričao. Bila je to pričao o čoveku koji je išao svetom i prodavao maglu
u sličnoj, providnoj kutiji. Niko nije hteo da kupi to što je on nudio. A
onda je jednom seo na ivičnjak i sav razočaran i pomislio da ovo radi
uzalud. Da niko neće malo bolje da razmisli o onome što nudi. Pokraj
njega je seo dečak i pitao ga šta je to što nosi sa sobom. Odgovorio mu
je da je to samo posuda sa maglom koju niko neće da kupi. Dečak je
izvadio nešto sitno para i ponudio mu. Čovek je bio pomalo iznenađen,
ali bez reči je prihvatio. Nemo je posmatrao dečaka koji je odmah
otvorio kutiju i u nju ubacio nekoliko slatkiša iz svog džepa i otrčao u
nepoznatom pravcu… Čovek na mostu se odmah setio one svoje
neformirane misli. Mašta! Ona pronalazi ono za čim ceo život tragamo.
Mnogi ljudi je s godinama u velikoj meri izgube. Zato je i u onoj priči
dečak bio taj koji je kupio providnu kutiju, jer deca imaju najviše mašte.
Sa mosta je silazio nikad sigurnijim koracima. Misao mu je bila na
njegovom sutra, a to je nepregledno prostranstvo koje će njegova mašta
da oblikuje.