KAZINO

(Beleška jednog kockara)


Ušao sam prvi i jedini put u kazino. Tad i nikad više!
Da se zna! Na ulazu su bili snažan, namrgođen čovek i prelepa,
nasmejana žena. Mamili su svoje mušterije unutra.
Uputili su me jednim hodnikom koji je vodio do glavne
prostorije, gde su ljudi igrali te igre na sreću. Ja sam hteo
isto što i oni. Hteo sam da se okušam i, kad sam već tu,
smatrao sam da nema smisla predati se bez borbe. Pravo
rečeno, bio sam prinuđen da igram. U početku sam išao
od jednog aparata do drugog, odnosno od jednog stola do
drugog, posmatrajući ljude kako igraju. Učio sam i dalje,
iako su mi na ulazu ono dvoje objasnili mnogo toga. Posle
nekog vremena, konačno, seo sam za jedan aparat. Bio je
to onaj s ručicom za povlačenje s raznim voćkama na ekranu.
Trebalo je da se poklopi isto voće da bih ja dobio. Nisam
imao mnogo u džepu. Nešto svoje ušteđevine. Veoma
brzo i neiskusno sam skoro sve prokockao. Ostao mi je još
jedan novčić. Hteo sam da ustanem i odem od tog aparata.
“Kad pomisliš da nisi uspeo, pokušaj još jednom.” – bile
su reči onog namrgođenog tipa sa ulaza. Ispostavilo se da
je bio u pravu. Dobio sam duplo više nego što sam pre sedanja
za aparat imao. Lakše se disalo, jer sam svojim preznojavanjem
pred aparatom stekao više novčića. Odlučio
sam da se okušam i u drugim igrama.
Ovog puta sam se okušao za stolom i partijom pokera sa nepoznatim ljudima.
Debakl! Dozvolio sam da bes zbog loših karata i sve
manjeg broja novčića u džepu zavlada mojim umom. Ulagao
sam sve više i više, dok nisam sve izgubio. Sve je odnela
jedna mlada i prelepa devojka. Da nisam bio nervozan,
verovatno bih pokušao da je upoznam. No, otišao
sam do toaleta da se umijem. Dok sam izlazio iz toaleta video
sam neka dva snažna tipa, kako krišom i na silu izvode
jednog čoveka kroz neka tajna vrata. Stajao sam u hodniku,
zbunjen, nekoliko minuta. Onda su se ta tajna vrata
opet otvorila. Dva snažna tipa su se ponovo pojavila, ali
bez onog čoveka, kojeg su odveli tamo negde.


Nisam odmah shvatio šta se tu dešava, dok me nisu obojica pogledala
nekim prekornim pogledom. U trenutku kad sam
sklopio kockice skamenio sam se od straha. No, njih dvojica
su nastavila svojim putem. Ali ja nisam bio dobro. Razmišljao
sam o tome da sve ovo nije za mene i da je vreme
da napustim kazino. To sam i krenuo da uradim, ali dok
sam izlazio iz muškog toaleta, ona devojka, koja je uzela
sve na pokeru, ulazila je u ženski toalet. Od tog trenutka,
ona mi je bila važnija od razočarenja kockom i odlučio sam
da ostanem zbog nje. Neko sunce je sinulo i oteralo maglu
iz moje glave. Beg iz kazina je bila samo trenutna loša misao.
Vratio sam se u muški toalet, uzeo parče ubrusa, stao
pokraj česme i čekao. Čekao sam da gosti kazina dođu u
toalet i nakon izvršene nužde i pranja ruku davao im taj
ubrus da se obrišu. Ostavljali su mi sitniš u znak zahvalnosti.
Kad sam nakupio određeni broj novčića, potražio onu
zbog koje sam ostao. Našao sam je za onim aparatom koji
sam ja igrao kad sam ušao u kazino. Seo sam za aparat do
njenog i pravio se da je ne znam. Lagano sam ubacivao
novčiće i nisam nigde žurio. Malo sam dobijao, malo gubio.
Ona je postajala sve nervoznija, jer joj ništa nije polazilo
za rukom. Ustala je i krenula negde. Skočio sam i
uhvatio je za ruku. Rekao sam joj da još jednom pokuša.


Na brzinu je to uradila samo da bi me skinula s vrata, ali
dobila je sve ono što je prethodno tu ubacila. Bila je presrećna.
Odlučila je da me, u znak zahvalnosti, odvede da
pojedemo i popijemo nešto. Nakon toga smo otišli u prostoriju
u kojoj se nalaze mali sefovi za mušterije kazina.
Tzv. sef-prostorija. U njoj nije bilo nikoga. Tu smo se prvi
put poljubili i vodili ljubav. Proveli smo tu neko vreme. Kad
sam joj rekao da hoću da idem, ona je pokušala da me zadrži.
Ljubila me je i mazila, ali ja sam već uveliko razmišljao
o kocki. “Vratiću joj se kasnije. Ja bih još malo da se
kockam.” – mislio sam. Tek kad bi me ugrizla za donju
usnu, pomislio bih na nju i uzvratio bih joj poljubac. No,
želja za njom se lagano gubila. Prokleta želja za kockom,
prokleti golub na grani. Otišao sam dalje da se kockam, jer
me, kao i svakog kockara, privlači želja za dobitkom, neizvesnost.
Da je kocka predvidiva, ne bi imala smisla, ne bi
ni postojala… Želja za osvetom zbog ondašnjeg poraza je
ovladala celim mojim bićem. Opet sam seo za onaj sto na
kom sam izgubio sve. Ubrzo nakon mene sela je i devojka
s kojom sam do malo pre bio. Partija je trajala dugo, a ona
me nije nijednom pogledala. Primetio sam to, ali nisam
mnogo o tome razmišljao. Samo me je tiho bockalo. Pored
mene je sedeo klinac od trinaest ili četrnaest godina.
Non stop me je nešto zapitkivao. Nisam mario mnogo.


Naglas sam slučajno izgovorio: “Otkud je ovde dozvoljeno
mlađima od osamnaest godina?” Neko je promrmljao: “
Ovde je sve dozvoljeno.” Nisam video ko je to rekao, ali i
da nije te reči izgovorio, shvatio bih to ubrzo. Nastavila se
još jedna duga partija. Na kraju sam ja sve odneo sa stola,
iako sam se u toku poslednjeg deljenja setio da sam seo
da bih se osvetio igri i igračima. Shvatio sam da želja za
osvetom nije dobra. Međutim, izgleda jeste. Bio sam jedini
pobednik te partije, u kojoj je ulog bio ogroman. Kako
sam se samo dobro osećao! Pobednik! Posle sam dugo šetao
u krug kazinom. Pevao sam na sav glas, tako da me je
obezbeđenje opominjalo. Ne daju čoveku da bude previše
srećan, ne daju da bude previše nervozan, ne daju da
vara. A šta daju, uopšte, sem da potrošiš sve što imaš i nemaš?
Nisam znao šta ću s tolikim novčićima. Povremeno
sam sedao za razne aparate i dobijao još više. Pomislio
sam kako sam pobedio sve ove ljude i sam kazino. Međutim,
novčići su polako gubili svoj značaj. Lutao sam kazinom
i lutao… Tražio sam onu devojku, ali nigde je bilo
nije. Padao sam u očaj… Sve se promenilo u odnosu na to
kako je izgledalo kad sam ušao u kazino. Gledao sam sve
nekim drugim očima. Meni, kao kockaru, uvek je bilo potrebno
prisustvo neizvesnosti, ali ga nisam nalazio. Shvatio
sam da se mom boravku u kazinu približio kraj, jer sam
se poprilično dugo zadržao. Umoran i iscrpljen, sa bolovima
u svakom delu tela. Šarenilo svetiljki kazina blještalo je
ispred mojih očiju, dok sam se lagano, ali sigurno uputio
ka izlazu. Nisam video ono dvoje ljudi koji su me uveli. Verovatno
im je prošla smena. Izašao sam. Bila je zora.


Dok sam silazio niz stepenice jedna starica je ulazila u crnu limuzinu.
Pogledala me je s nekim žalom. Da li žali mene,
sebe ili nešto treće? Ali taj pogled mi je bio poznat. Znam
da jeste! Negde sam ga ranije video… Njena limuzina je
otišla, a ja sam stao kraj puta i čekao taksi. Međutim, ispred
mene se zaustavila crna limuzina. Još lepša od one
staričine. Valjda dar kazina što sam ih posetio taj prvi i jedini
put. Ne znam… Dao sam znak rukom vozaču te limuzine,
koji je značio da nastavi svojim putem, ali nije se pomerao.
U zatamljenom staklu limuzine sam video odsjaj
jednog matorog čiče. Pomislio sam da automobil čeka njega.
Dok sam se pomerao u stranu da čiča uđe, okrenuo
sam se, ali nikog iza mene nije bilo. Uhvatio sam se za lice
obema rukama, protrljao i uzviknuo u sebi: “Auuuu…”